у овом селу чоканске општине. Симбиоза ратарства и говедарства деценијама су утемељени у фамилији, при чему је до скоро доминантан био тов јунади, али су се носиоци газдинстава, отац Радован (50) и син Милорад (25), од пре три године преоријентисали на производњу млека.
Товили су дуго Ђуричини у турнусу 80 до 100 јунади, уз њих увек држали још 10 до 15 музних крава, а онда се 2013. све окренуло. За испоруку је утовљено 90 грла, а откупна цена је пала на најнижу грану. Радован се присећа да за бика од 600 килограма, нису могли да купе ни два телета сименталске расе. Од продатих бикова купили су 130 женских телади, да би се преоријентисали на млечно говедарство, па је преклане у новембру усељење у нову фарму било са 80 музара, у којој је инсталиран нови млековод са линијском мужом. Два газдинства, њиве и фарма под истим кровом сада дају реку млека.
Мада су под истим кровом обе породице имају свој кутак, али отац Радован и син Милорад су носиоци свако свог газдинства. Зна се шта је чије, а на фарми је на окупу 170 грла крупне стоке од телади, стеоних јуница и музних крава, нешто јунади у тову, па и један педигрирани приплодни бик.
- Под једним кровом су нам практично две фарме, са истим измузиштем, што је практичније и рационалније, али свако има свој базен за млеко, па и појединачно од нас нема већих произвођача млека у Санаду – објашњава Радован Ђуричин. - Заједно свакодневно испоручујемо 1.100 до 1.200 литара млека Суботичкој млекари из састава Компаније „Имлек“. Управо смо потписали анекс уговора којим смо се обавезали за испоруку толико или са повећањем 10 до 15 одсто више млека сваке године са фиксном ценом до 2020. године, па видећемо како ће све то функционисати. Фактички за литар млека нам се гарантује 36 динара, али ако би ми прекинули сарадњу за сваку неиспоручену литру до краја уговорног рока морали би плаћати пенале два динара по литри. Уговор је дугорочан на пет година, што је сигурност, али је цена млека фиксна у динарима. Максимално може да се оствари цена од 38 динара на екстра квалитет и већу количину од бар 2.000 литара дневно, што мало ко може да постигне. На цену коју исплаћује „Имлек“ по литри добијамо седам динара државне премије, плус 25.000 динара за свако уматичено грло.
Два газдинства фамилије Ђуричин обрађују око 250 јутара земље, од чега је из закупа 40 хектара државне оранице по праву првенства због говедарске фарме, а следовало би им бар још толико. Комплетна ратарска производња усмерена је за потребе говедарске фарме. Сунцокрет који произведу мењају за сачму, пшеницу за сточно брашно, имају сопствену луцерку и силажу, тако да купују само витамине, со и премиксе, оно што сами не могу произвести. Код рачунице наводи пример да је цена млека отприлике као пре четири године, а да је нафта са 50 динара поскупела на 120.
– Наша пољопривредна газдинства немају план А и план Б, као неке фирме које се потпомажу из државне касе. Када смо пре три године јефтино продали утовљене бикове и у објекте уложили преко 50.000 евра, требало је изаћи из тога. Уложене паре треба да се врате, а то може само радом. Краве нису капут, па да га само узмеш са чивилука и заогрнеш кад је хладно, него треба их неговати сваки дан од јутра до сутра, чак и када други празнују. На крају године ипак види се да ли напредујемо, ако успемо да улажемо у куповину земље, механизацију и покривамо текућу производњу. Све из ратарске производње реализујемо кроз млеко и месо, јер иако нам је млечно говедарство сада на првом месту, пошто фарму углавном обнављамо из нашег запата, женска телад служе за приплод и обнављање крава музара, а око 20 мушких телади годишње стављамо у тов – прича Радован.
Ђуричини користе субвенције које се дају из државне касе, али нису превасходно за њих.
– Не да нисам присталица субвенција, јер користили смо их приликом улагања у фарму и механизацију, него сам више за то да ми пољопривредници за своје производе можемо да добијемо реалну цену. Мени тада не би требале никакве субвенције, рецимо оних 25.000 динара по уматиченој крави ако бих добио реалну цену за млеко. Реално, цена млека не би смела да буде испод 40 динара, плус премија, што је добар стартни основ, у околностима да не купујемо концентрат него да га ми производимо у нашим газдинствима. Ми морамо да произведемо сточну храну да би имали рачуницу и неки интерес, да имамо прихода од којег можемо да живимо, улажемо и развијамо се. Ако се све купује, нема ту рачунице, јер ако гледаш на телевизији крава даје 42 литре млека дневно, али крава се код нас некад и разболе, буде упале вимена па је треба лечити, буде и угинућа, има и многих других обавеза које се из неке удобне канцеларије не виде и не сагледавају, а све то утиче на паорску пословну годину – указује Радован.
Његов син Милорад од малена је био у паорлуку, па вели да је разумљиво што је одлучио да настави породичну паорску лозу. Додуше, више воли и бави се ратарском производњом, а оцу препушта послове у сточарству.
- Да смо остали на мањем поседу као некад са свега 20 до 30 јутара земље, од бољег живота не би било ништа. Ми да немамо краве, не бисмо никада имало ово што сада имамо. Од када смо се преоријентисали на млечно говедарство кренуло је и више трактора, комбајн и комплетна механизација, објекти, бетонирана дворишта. Да нема крава, тога не би било, али веће су нам и обавезе. Ратарство којем сам више окренут могло би и само на већим поседима, ако би у сетвеној структури поред пшенице, кукуруза и сунцокрета било још уљане репице, индустријске паприке и других профитабилнијих усева, али увидео сам да је најбоља комбинација ратарства и сточарства, поготово када се као у нашем случају међусобно два газдинства ослањају једно на друго, допуњују и испомажу, па је и новчаник један – уверен је
Милорад Митровић
Поређење фарме у Санаду и Америци
Радован Ђуричин је лане дао себи одушка па је скокнуо у посету родбини у Америку, где је обишао многе говедарске фарме у Јути, да би упоредио како је тамо у односу на његову у Санаду и сличне у војвођанским местима. „Својим очима сам се уверио да и у Америци има фарми које нису ни приближно нашима, по питању хигијене и много чему. По скромној процени, моја фарма је 50 одсто боља са хигијеном него америчке које сам видео са 200 крава музара. Стајског ђубрива сам виђао свугде око фарми, а код нас је све одређено шта и како може да буде. Чак је и смештај и удобрност за краве боља код нас, а ни квалитет силаже им није ништа бољи од наше. Једино нисам смео ни да питам за произвођачку цену млека у Америци, јер је њихов стандард другачији. Не тражим ја да овде буде Америка, него да се производи наших пољопривредника поштују”, утисак је Радована Ђуричина.
