О новом моделу развоја Војводине: Важне су промене у главама

Недавно смо прочитали вест да Покрајинска влада, на иницијативу њеног председника Игора Мировића, ради на изради новог модела економског развоја АП Војводине.

Поздрављам ову намеру и сматрам је делом визије коју лидер Војводине очито има. Нужан је, мишљења сам, ангажман свих стручних и интелектуалних потенцијала у Покрајини, како би се помогло Влади у настајању да Војводину врати на путању, друштвено-економског раста и развоја са које је очито „склизнула“. Јер чињеница да чак 15 локалних заједница Војводине спада у групу неразвијених – говори о заостајању овог некада водећег економског региона у претходној Југославији. С тим у вези желим да истакнем нека моја гледишта и укажем на изазове, што би могло да помогне у осмишљавању овог системског пројекта.

Потребно је, пре свега, обезбедити и реализацију уставне одредбе о финансирању АП Војводине и то доследно и недвосмислено, што захтева потпун политички консензус између власти на покрајинском и републичком нивоу, кога очито до сада није било. Поред тога и паралелно са тим, треба утврдити развојне приоритете Војводине, који ће се пажљиво и уз јавну расправу одредити у оквиру стратешких докумената који би требало да буду садржај наведене визије. Уз то, нужно је привући инвеститоре, посебно у извозне програме, а модел штедње допунити моделом потрошње, што подразумева раст плата и пензија, што је вишеструко значајно за успешност развојног концепта.

Када су у питању развојни модели, економску науку треба обавезно консултовати, а не методом политичког волунтаризма срљати у промашене друштвене експерименте. Управо због тога важно је у процес осмишљавања свих сегмената будуће економске политике државе укључивати Универзитет, који располаже са огромним, уз то недовољно искоришћеним потенцијалима.

Иначе, сматрам да је Универзитет у Новом Саду до сада неупоредиво највећи и најбољи пројекат владе АПВ, која је била његов оснивач пре 56 година. У тај пројекат треба и даље улагати, јер улагање у знање, за разлику од свих других улагања, не подлеже „закону опадајућих приноса“, већ напротив – закону вишеструке добити. Због тога треба, на све могуће начине, зауставити „одлив мозгова“, посебно из области здравства, које нам је (свим грађанима) од животне важности. И не само зауставити, већ и запослити најбоље и најталентованије, те тиме афирмисати здраву кадровску политику, чији циљ треба да буде стварање јаког националног кадра.

Од многобројних аспеката развојног модела истичем три, која су посебно важна за Војводину: одрживи развој, рурални развој и културни развој Војводине. При томе тај развој треба да прати паметан раст, одржив раст и инклузиван раст. Паметан раст подразумева образовање, одржив раст – зелену економију, а инклузиван раст – социјалну одрживост.

Одрживи развој је нужност која проистиче не само из недавно преузете обавезе наше земље са Самита у Паризу, већ и због досадашњег неодрживог развоја у свим областима. С тим у вези посебно забрињава наше нерационално искоришћавање природних ресурса и угрожавање природне средине и здравља човека, флоре и фауне. Због тога су енергетска ефикасност и коришћење обновљивих извора енергије инператив, без кога нема даљег развоја. Исто тако, не можемо се развијати без озбиљне превенције када је у питању утицај климатских промена. Неодрживо је, такође, стање у свим областима инфраструктуре, која је „крвоток“ привреде и друштва.

Рурални развој је концепт развоја ЕУ, који је богом дат за Војводину. Он је истовремено и концепт регионалног развоја, без којих је немогућ будући развој. Рурални развој подразумева мултифункционалну пољопривреду (пољопривреду и „око пољопривреде“), агроиндустрију (као основицу реиндустријализације, која би заједно са софтверском индустријом и дуалним образовањем могла да буде носилац будућег развоја Војводине), туризам (посебно агротуризам), предузетнишво (посебно аграрно), све облике бизниса (посебно агробизнис). За све то је потребо развијати повољан и стимулативан пословни амбијент уз афирмацију нове развојне филозофије, као и наставак реформи (секторских, системских и друштвених).

Културни развој, пак, проистиче из чињенице да је „неразвијеност стање духа“. Поред тога, Војводина, као мултикултурална средина, располаже огромним културним капиталом европских размера, који би требало, новим улагањима, „оживети“ и обогатити, а не деградирати и провинцијализовати. Нема данас модерног и успешног концепта развоја без културе, коју не смемо заборављати и запостављати. Култура и образовање су наш идентитет, и наша будућност.

И на крају, да бисмо све ово и много чега другог постигли, нужне су промене на свим нивоима. Посебно су важне „промене у главама“, промене „социјалног генотипа“, промене система вредности. Потребно је покренути „енергију и веру“ (како каже премијер А. Вучић), а „у рад унети вољу, намеру, тежњу да се тиме користи општем циљу“, како је говорио Јован Цвијић још 1907. године. Потребна је, наиме, промена парадигме, што је веома тешко и са неизвесним исходом. Да ли је могуће променити Србију? Могуће је уз дугорочно квалитетно образовање и морално оздрављење, вредноћу, стрпљење, поверење и веру, као и стимулативан амбијент и институције, што смо, нажалост, изгубили у друштву неморала, корупције, манипулација, лажи и превара, које је, надам се, за нама.

Др Радован Пејановић
(аутор је професор Универзитета у Новом Саду)

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести