иде без институционалне подршке. А она, упозоравају из малих и средњих предузећа која своју производњу базирају на властитој памети – (пре)често изостаје.
– Када би се данас у Србији на неком конкурсу за подстицајна средства појавили са својим патентима Тесла и Пупин, не би за њих добили ни динара, изузев ако не би формално иза себе имали неку научну институцију – тврди у изјави за “Дневник” Срећко Стефановић, власник предузећа “Хеми Еко” из Београда, које добар део производње заснива на споственим изумима. – Факултети, институти, који на папиру имају одређен број доктора наука, истраживача... и могу да дођу до новца за пројекте, а ми мали не можемо. Још гора ситуација је са изузетно талентованим, чак генијалним појединцима – иноваторима, који могу само да сањају финансијску подршку за развој својих идеја...
По Стефановићевим речима, излаз би био у формирању озбиљног, релевантног, еминентног стручног тима, који би могао да оцени суштину понуђених пројеката, независно од “дебљине елабората” и тога да ли долази из научне институције или од појединца, односно предузећа...
– Задатак тог тима био би да процене и оцене исплати ли се да држава уложи у предложену иновацију, израду прототипа, производњу... Ако њихов стручни став буде да предложени пројекат нема потенцијала, наравно да такав пројекат не треба да добије паре.
Али ако се види да одређене идеје имају смисла, да сутра могу да донесу неку корист друштву, оне би требало да добију зелено светло, односно конкретну подршку у смислу да држава или директно финансијски или кроз одређене подстицаје помогне њихову реализацију, све до пласмана на тржиште... И набавка нове опреме, односно изостанак помоћи државе када је у питању иновирање технологије, представља важан проблем са којим се срећу домаћи иноватори-предузетници...
– Пошто захтеви у електронској индустрији постају све већи, јер технологија напредује крупним корацима, да би се то пратило неопходно је имати адекватну опрему. На светском тржишту влада јако велика конкуренција и да бисмо имали успеха морамо бити бољи од других. Али њихова технологија је далеко изнад наше и у таквим условима тешко је бити у трци – каже нам Владимир Радин, власник „Базе М.С.” из Петроварадина, фирме за израду штампаних плоча прототипова или малих серија која налази се на тржишту више од 20 година.
– Опрема је доступна, може да се набави, али је све само не јефтина, и било би веома значајно уколико би држава могла бар мало да помогне, макар кроз пореске олакшице. Овако, принуђени смо да се сналазимо како бисмо дошли до колико-толико адекватних решења и наставили са радом. Али, објективно говорећи, само нова, савремена технологија омогућава и бржи развој и већи квалитет...
Председник Привредне коморе Војводине Ратко Филиповић је сагласан са оценом да је нужна боља комуникација и више разумевања свих актера у процесу пласмана нових идеја на тржиште, од појединаца-иноватора и академске заједнице, преко пословне заједнице до државе...
– Не можемо очекивати да је иноватор истовремено и предузетник. Врло често није – указује Филиповић. – Дакле, иновацију би у неком тренутку требало да преузме предузетник који жели и уме да од тога направи бизнис, односно створи профит и валоризује је на тржишту. Међутим, и том предузетнику је потребна подршка. Тим пре што се немојмо заносити да ће сваку новост европска конкуренција дочекати с добродошлицом.
Све то укупно изискује озбиљну битку на тржишту, коју наши иноватори и предузетници, објективно говорећи, тешко могу добити сами, лишени институционалне подршке. И ту је велика улога Коморе, поготово у смислу залагања пред државом за пореску политику која ће бити подстицајна за иновације, за примену науке у производњи... Једноставно -понекад не требају нови новци, већ је довољно, и веома подстицајно, само ослободити додатног пореског терета одређене, за државу интересантне иновације и програме...
Мирослав Стајић
