локалне самоуправе добиле задатак да ресорном министарству доставе податке о броју таквих станова на својој територији. Ти подаци су за државу веома важни за финансијску процену реализације решења која се морају прописати Законом о становању јер је део њих уско везан с проблематком реституције.
Наиме, Законом о национализацији најамних зграда и грађавинског земљишта из времена СФРЈ биле су национализоване и стамбене најамне зграде. Новијим прописом одређено је да се стамбене зграде, куће и станови на којима постоји законом заштићено станарско право, враћају у својину бившем власнику.
Да би се то испоштовало, неопходно је заштићеним станарима решити питање становања, односно држава преузима на себе обавезу да им обезбеди нови стан који мора бити на територији града, односно општине у којој живе. Тачно је да нови закон о становању не прописује да стан мора бити на истој или блиској локацији у односу на постојећи, али је то било тешко и очекивати с обзиром на то да је велико питање да ли се у центрима градова и општина могу градити нови станови да би сви садашњи заштићни станари и даље били ту.
Држава је прошле године процењивала да у Србији има око 5.000 таквих станова, мада је конкуретне податке имала за 3.048 јер сви градови и општине нису доставили податке о заштићеним станарима и становима који они користе. Осим података о броју станова у локалним самоуправама, за државу је било битно и колико лица станује у тим становима јер од тога зависи процена трошкова у случају да се као решење тог проблема предвиди пресељење закупаца и чланова њиховог породичног домаћинства у други стан – трошкови прибављања тог стана рачунали би се управо према одговарајућој површини стана у односу на величину домаћинства.
На крају, ти подаци треба и да укажу на одговарајуће решење тог питања, којим се повећава правна сигурност у вези с располагањем тим становима, али и исправља неправда према правим власницима која је нанета пре више о седам деценија.Сада када је усвојен Предлог закона о становању, заштићни станари који већ 70 годна живе у туђим становима с правом коришћења, али не и својине над некретнином, сматрају да им он не доноси добро и да их може оштетити јер не гарантује где ће добити станове, колике квадратуре и на који начин ће плаћати додељени стан веће површине. Због тога се протеклих дана, након протеста заштићених станара испред Владе Србије, јавила дилема о томе да ли се заиста заштићним станарима смањују права или држава само настоји да исправи неправду која је нанета власницима којима су станови одузети.
Помоћница министарке грађевинарства Јованка Атанацковић тврди да заштићени станари, с једне стране, неће доспети на улицу, а с друге, власницима ће те некретнине бити враћене после 70 година.– За разлику од оних који су 1990. могли да реше стамбено питање јер су имали станарско право над становима у јавној својини, заштићени станари то нису могли и зато они сад неће бити остављени на улици – казала је Јованка Атанацковић. – Законом ћемо омогућити тим људима да се прво преселе у станове у јавној својини, користе их под закуп, а након тога и да их откупе. Предвиђен крајњи рок за пресељење је десет година.
С друге стране, Маја Нешић из Удружења корисника станова у задужбинама тврди да повећање цене закупа које доноси нови закон о становању може учинити да садашњи заштићни станари не могу да плаћају закупнину и да ту постоји реална опасност да буду истерани на улицу.
– Због неплаћања закупнине која дупло премашује њихове пензије они могу бити избачени на улицу – истиче Маја Нешић. – Законодавац при том забрањује издавање стана у подзакуп трећем лицу па тим ускраћује право, на пример, баки да удоми студента који би јој, плаћајући собу, олакшао живот.
Љ. Малешевић
Од 30 квадрата
Предлог закона о становању такође предвиђа – а и то мучи сада заштићне станаре – да највећа површина стана за пресељење износи 30 квадрата за једночлано домаћинство. Квадратура се увећава још 15 квадрата за сваког додатног члана домаћинства, а највише до 86. Закупцу се може понудити и пресељење у већи стан, али уз услов да за разлику у површини двају станова плати цену по тржишним условима. Удружење станара захтева да се у том случају закупцма понуди могућност да ту разлику исплаћује у месечним ратама на 20 година, а не само у кешу, како то сада пише у Предлогу закона о становању.
