Управо та чињеница је разлог што је Влада Србије донела уредбу о наставку исплате субвенција за инвеститоре и у овој години, с тим што је макимални износ за свако новоотворено радно место смањен с 10.000 евра на 7.000 за инвестицију у девастираним подручјима Србије.
Део економске јавности већ неколико година замера држави што „плаћа” инвеститорима долазак у Србију, тврдећи да се тако олако располаже новцима свих грађана, односно да се они разбацују на инвеститоре који дођу зарад сопственог профита. С друге стране, део економиста тврди да је субвенционисање радних места, али и давање свих других привилегија страним инвеститорима који су спремни да започну бизнис у Србији, оправдано јер смањује незапосленост и повећава приходе у државној каси, као и да у супротном инвестиција не би ни било.
За професора Економског факултета у Београду Љубодрага Савића страни инвеститори и субвенције које се дају зарад отварања радних места нису ништа друго до последица економске снаге Србије и недостатка домаћих инвеститора који желе да инвестирају у своју државу јер им је много лакше да се баве неким другим, профитабилнијим пословима.
– Морамо бити свесни тога да Србија није у прилици да поставља услове страним инвеститорима, већ да су они ти који диктирају шта и колико држава треба да им да – оцењује за „Дневник” професор Савић. – Једноставно, страни инвеститори су свесни – јер им понуде дају и друге државе у окружењу – да Србија вапи за инвестицијама и да од ње могу тражити много. С друге стране, у борби с оним што нуде друге државе, Србија мора да понуди више привилегија не би ли страни инвеститори управо овде започели бизнис и запослили наше раднике. Због тога су и субвенције које се дају за свако радно месту нужне јер у супротном, тешко да би и ово мало страних инвестира дошло у Србију.
Он указује на то да домаћи инвеститори – пошто је то омогућено Законом о улагањима – такође могу добити субвенције за радна места која се дају страницима, али да је мало њих спремно да улаже у Србију, а за то им, како каже, нису криви страни инвеститори.
– Нико ме неће убедити у то да корејска „Јура”, која је дошла у Сремску Рачу, може зарађивати на уплитању неких каблова, а да наш инвеститор то не би могао. Јесте „Јура” добила субвенције по радном месту од 10.000 евра, али могао је и неко наш, али се није „сетио” или није хтео. Напши богати људи, част изузецима, стеки су своје богатство углавном на увозу, јаком динару, трговини, разним секторима услуга, а веома мали број се бавио производњом која захтева више новца, већи ризик. Свака држава би била срећна да има домаће тајкуне који ће да раде исти посао као и поменута корејска компанија. Ми, једноставно, немамо ту домаћу иницијативу и када је тако, сасвим је логично да је тражимо на страни – указује Савић. – Сасвим друга прича је, али је и те како повезана с висином субвенција које држава даје за свако радно место, да ли за новац свих грађана Србије радници треба да од страних компанија добијају миниминалну зараду или нешто мало више од ње.
Савић одмах поставља и питање да ли смо и у том делу уопште у прилици да тражимо више, односно да ли би инвеститори пристали да дају веће плате ако им друге државе које желе да оду код њих то не траже.
Љ. Малешевић
Боље минималац него ништа
– Јасно је да радници који кроз субвенционисање инвеститора дођу до посла не могу живети од минималне плате. Израчунао сам да су субвенције које је „Јура” добила за радна места од 10.000 евра довољне за три – три и по године исплате плата запосленима, што значи да се њима заправо зараде исплаћују из државних пара. Ту се одмах поставља питање шта би се друго могли урадити, односно да ли би, уколико тражимо веће плате, инвеститори били заинтересовани за Србију или не. С друге стране, из угла незапослених, и та минимална плата и стално радно место је много више него што они који немају посао и годинама га чекају данас имају. Они би радили и за ту минималну зараду. Дакле, тешко је у ситуацији када нас страни инвеститори вреднују као државу коју могу да уцењују и постављају јој услове изборити се за веће плате, мање или никакве субвенције – закључује професор Савић.
