онемогућило неконтролисано увођење парафискалних намета, али даље од обећања није се отишло. У Србији привредници плаћају готово 250 парафискалних намета за које не добијају никакву услугу или оних за које је цена превисока. На то долази и још стотину намета чија цена варира у зависности од локалне самоуправе. Тако се, рецимо, фирмарина креће од 40 до 640 динара, у зависности од општине. Или, драстично се разликују накнаде за држање моторних возила, таксе за коришћење воде, комуналне таксе... Дошло је до тога да заправо парафискални намети диктирају место пословања.
Национална алијанса за локални економски развој – НАЛЕД је предложила Министарству финансија да интензивира рад на нацрту закона, с тим да се мора водити рачуна о томе да се установи јасна дефиниција накнада, такси, закупа, лиценци, дозвола да би се осигурала доследна примена Закона о буyетском систему и у потпуности обухватиле све накнаде Закона о накнадама. Затим, нацрт тог акта мора да садржи све накнаде које се тренутно прописују ма којим секторским законима. НАЛЕД захтева и да се усвоји системско решење по којем ће Министарство финансија бити задужено да обезбеди услове за успостављање електронског и јавно доступног регистра намета, тако што би се изменама Закона о буyету или усвајањем закона о накнадама за коришћење јавних добара прописало да је услов за наплату конкретне номиналне таксе, односно накнаде за јавну услугу, како на републичком, тако и на локалном нивоу, регистрација те таксе у регистар. Том приликом би се контролисало да је такса уведена, односно одмерена у складу са законом.Тражи се и елиминисање или ревидирање висине накнада које су по својој природи парафискални намети.
Од садашњих готово 250 парафискалних намета, сваки пети привредници не знају колико ће платити следећи пут. Уз то, намети се разликују од општине до општине, тако да обавеза привредника зависи од тога у којој локалној самоуправи има фирму или намерава да је отвори. У пракси се догађа да један те исти намет, као што је одношење смећа или фирмарина, послодавци плаћају различито, и то толико да неке од њих десет и више пута скупље кошта то што су у једној општини него да исту фабрику имају у другој. Због тога привредници већ дуже траже уједначавање намета, односно да он буде исти у свим општинама да би могли предвидети трошкове пословања. Уједно, то би их, тврде, стимулисало да граде и у неким другим крајевима Србије, а не да прво питају колика је њихова обавеза према локалној самоуправи па тек онда одлучују да ли ће ту инвестирати или не.
Због непостојања закона о накнадама за коришћење јавних добара који би на јединствен начин уредио намете привредницима, парафискални намети их сада гуше и све више терају у сиву зону. Мрежа за пословну подршку недавно је поручила министру привреде Горану Кнежевићу да од њега очекује увођење контроле над бројним наметима које локалне самоуправе уводе привреди и одређивање јасних критеријума за број и висину тих намета. Та организација, по речима Драгољуба Рајића, објашњава да бројни и високи намети локалних самоуправа, високи порези и допринос на рад, заједно с недостатком повољних извора финансирања предузетника, директно доводе до тога да у сивој зони ради између 550.000 и 750.000 радника. Просечан оснивачки капитал малих предузећа и предузетника је, истиче Рајић, свега 5.060 евра, па су посебно угрожени млади предузетници и жене предузетнице, које често привређују у сивој зони јер избегавају да легализују свој бизнис због бројних и високих намета.
Љ. Малешевић
Како да држава „намакне” новац?
Процењује се да непорески намети годишње износе око 700 милиона динара. Због тога је мало вероватно да ће држава и привреда, оценио је економиста Јуриј Бајец, икада моћи да се усагласе о висини пореза. По његовом мишљењу, тренутно су мало вероватне промене у пореској политици јер се, како каже, одмах поставља питање – у реду, али где ће се ти изгубљени приходи за државу намакнути.
