узалуд да нужда закон мења. Клецин је пре две године од својих житородних поља „откинуо” једно јутро и засадио малину „полку”. Ону која рађа и бере се од почетка јула па све до новембарских мразева. И већ прве године, кад је све сабрао и одузео, труд и улагање су му се исплатили. Знатно више од пшенице, па сада озбиљно размишља да малини „уступи” још једно житно поље.
Није пример младог Бачанина, за актуелне прилике у војвођанском аграру, издвојени случај, а још мање преседан. Јер у мору златно жутих поља панонске равнице, приметно је, последњих година све више освићу и она са „црвеним златом” разних сорти. Није случајно, поклапа се то баш некако са вишегодишњим обарањем ценовног рејтинга пшенице који је тренутно на историјском минимуму. Војвођански ратари, вођени логиком профита и зараде, буквално преко ноћи постају малинари! Занимљиво да их је знатно више у Бачкој него што их, по логици ствари, има на традиционално воћарско-виноградарским фрушкогорским падинама у Срему. Њихова бројност је све уочљивија, а кренуло се и са формирањем и удружења малинара као што је случај у Кули, Оџацима, Парагама, Бачком Добром Пољу...
Све ово очито указује да се традиционално ратарска војвођанска равница полако и неумитно мења. Житородна поља (пре)пуштају место малинама којима по сортименту свакако више одговарају брдско планински предели и другачија микро клима. Но, паори да би опстали, хтели-нехтели, кажу, једноставно немају избора, прихватају да на својим њивама сеју и саде све оно што им доноси добит. Са малином и откупном ценом која последње две године не иде испод 200 динара, у успоредби са девастираном пшеницом, то се показало као пун погодак. Чак и када се зарачунају трошкови који нису мали јер откупљивачи углавном свакодневно долазе из Шабца, Ваљева, Осечине...
Без обзира на тренутни замах и развој малинарства у покрајини, ако је само до стручњака, овом тренду не придаје се велики значај, нити се на дужи рок даје шанса опстанку „црвеног злата” у панонској равници. Како због самог поднебља, стечених навика пољопривредника, неискуству у производњи тако и недостатку логистике, пре свега хладњача и поузданих откупљивача извозника. Јер,за разлику од житарица, малина је врло осетљив производ који тражи посебне услове чувања, складиштења и одређену врсту прераде пре него што стигне до купаца у европским маркетима.. Све то, наравно, кошта и од произвођа захтева додатна улагања за које већина у овом моменту, презадужених ратара није спремна. А средства из најављеног пакета ИПАРД програма од 175 милиона долара још увек су на дугачком штапу.
Новопечни равничарски малинари, реално гледајући, не могу да очекују, без обзира колико то желели, ни помоћ од државе за саднице и изградњу хладњача. У Стратегији пољопривреде и руралног развоја 2014 - 2024. по рејонизацији производње, приоритетно су назначени предели за малинарство: Ивањица, Ариље, Ваљево, Косјерић... Војвођанским паорима, изузев на фрушкогорским падинама, одвајкада је Богом дана плодна земља одређивала структуру производње, орјентисану на житарице. Тако је већ вековима зато и не верујемо да малина, колико год тренутно тржишно била коњуктурна, овакав поредак ствари на војвођанским њивама може значајније да поремети. Зна то и Давор Клецин, који као млад човек има природну жељу да се опроба и у другој врсти производње, али неупитно и даље, у највећем делу обрадивих површина, до даљњег остаје веран пшеници.
Коста Рајевић
