озбиљнијих потреса. С производњом шећера од око 300.000 тона годишње, као ове сезоне, много нам је и четири шећеранеа, а камоли пет или шест, колико их сада има.
Без обзира на то да ли су за ситуацију криве шећеране, држава или виша сила, време је да се нешто предузме да не бисмо, као с млеком, месом, товљеницима или афлатоксином, правили паметни тек кад битка прође.
Сва је прилика да шећер, шећеране и паоре који репу сеју чека исто оно што се десило с производњом меса и млека. Европска унија следеће године укида квоте за шећер, а државе ЕУ ће задржати субвенције које дају својим произвођачима. На наше тржиште ће онда нагрнути јефтин шећер из ЕУ, а када се томе придода и стална и реална опасност од великог увоза слатког производа од шећерне трске, будућност домаће шећерне индустрије не изгледа нимало слатка. Барем за део шећерана које сада раде.
– Ове године ће бити произведено једва 280.000 тона шећера, што је готово упола мање него лане те неће бити довољно за извоз, то јест за извозну квоту од 181.000 тона и за домаће потребе, које су око 180.000 тона – каже за „Дневник” директорка Пословне заједнице за индустријско биље Олга Чуровић. – Да би задовољиле домаће потребе, шећеране ће морати мање да извезу па је велико питање како ће се пословати следеће сезоне.
У новосадској Пословној заједници за индустријско биље кажу да је кључни проблем у томе што код нас посебних подстицаја за произвођаче репе нема. Паорима се све мање исплати да производе репу, а шећеране неће имати пара да им плаћају цену репе колико добијају пољопривредници у Мађарској или Хрватској на пример јер цене шећера диктирају светске берзе.
Као пример како је организован откуп у ЕУ и код нас, она наводи цену репе. Тако, на пример, ако пољопривредник добије 35 евра по тони, у ЕУ десет евра му даје држава кроз субвенције а 25 шећерана. У Србији, тврди Олга Чуровић, свих 35 евра мора да плати шећерана. Због тога су наше фабрике све мање конкурентне, а производња скупља.
На питање да ли су шећеране саме криве због ситуације у коју су доспеле, она каже да су оне учиниле све што су могле на пољу рационализације, али је проблем што сада више од половине трошкова одлази на репу.
Ко год да буде крив, чињеница је да је значајна грана аграра у опасности. Каква је ситуација, показује податак да је лане репа сејана на 70.000 хектара, а ове је није било на више од 42.000 хектара. Зарада од извоза шећера 2013. године била је 171 милион евра, лане 150 милиона, а ове и следеће године ћемо тек видети шта ће бити...
Од некадашњих 11 индустријских фабрика шећера у Војводини ове године радиће само пет, и то три „МК групе” – у Врабасу, Ковачици и Пећинцима, и по једна италијанског СФИР-а – у Сенти и „Хеленик шугара” у – Црвенки. Више шећер не производе фабрике у Зрењанину, Сремској Митровици, Бачу, Ковину и Новој Црњи, а сада стоји и ова у Жабљу. Привремено или трајно, остаје да се види.
Д. У.
Да буде као у ЕУ
– Да би се помогло, потребно је да држава уведе стимулације произвођачима шећерне репе да би их изједначила и ставила у равноправан положај с пољопривредом у окружењу – каже Олга Чуровић. – Потребе су нам мере сличне онима у ЕУ, а то значи да се стимулације дају на основу репе продате шећеранама.
