тако и у логистичком смислу него што је имају његове колеге у земљама окружења. Не, нисмо заборавили још једну важну околност: наш се паор уз све то нашао и на правој тржишној ветрометини, препуштен на милост и немилост ћудима тржишта. И то без могућности да се заштити од хирова истог тог тржишта и да управља тржишним ризицима.
Србија је пуном применом Споразума о стабилизацији и придруживању широм отворила своја врата и супротставила домаће тржишне актере висококонкурентној производњи из развијенијих економија. Овим преурањеним тржишним отварањем пољопривреда је посебно погођена, јер се сучељава са конкуренцијом из земаља ЕУ чији пољопривредни произвођач у просеку има осам пута веће субвенције по условном хектару од овдашњег.
И премда су овде написане силне стратегије развоја аграра, све лепша од лепше и паметнија од паметније, ми и даље немамо ни организовану производњу ни организован откуп. А без тога највећи део пољопривредника је препуштен на милост и немилост хировима дивљег аграрног тржишта. Е сад, како смо дошли до те ситуације? Једноставно: све институције у овом ланцу су опструисане, упропаштене или обесмишљене. Тајкуни и производе и прерађују, и купују и извозе, док за то време квази научна елита и квази аналитичари сеју маглу и пропагирају како нешто забранити, а не како ораганизовано нешто произвести.
Једно од решења, које би нашег пољопривредног произвођача колико толико могло да стави у равноправан положај на тржишту, јесте да се оно организује по моделу организованог берзанског тржишта. Уосталом, ми данас на нашем тржишном простору већ имамо институцију која се бави организовањем берзанске трговине на СПОТ тржишту – „Продуктну берзу” у Новом Саду. Међутим, ограничена неадекватном законском регулативом, ова институција, која скоро шест деценија баштини традицију берзанског трговања, све више губи позицију.
Зашто се тржиште не ослања више на новосадску берзу као раније? Када сагледамо тренутну ситуацију у нашем аграру, онда нисмо далеко од одговора на ово питање. Наиме, наш паор, систематски финансијски исцпрљиван током низа година, једноставно је принуђен да се окрене великим системима и уђе у њихову „организовану производњу“. А она у најкраћем подразумева да организатор производње паору финансира репроматеријал, а за узврат у паритетној размени добија меркантилну робу.
Но, на тај начин наш паор још и пре него што је семе посејао губи тржишни капацитет, јер практично не располаже својом робом у моменту скидања усева. Овај вид финансирања производње и њему слични модели постали су преовлађујући на нашем тржишту. А то дефинитивно доводи до ситуације да су велики системи измонополисали тржиште, тако да су они ти који у великој мери диктирају тржишне услове. И одговара ли онда њима транспарентно, јавно и организовано берзанско тржиште? На то питање заиста није тешко одговорити.
Нажалост, ни ту није крај. Велики системи граде своје мало тржишно царство тако што праве и сопствене трговинске платформе и заокружују систем трговања у оквирима своје компаније и својих коопераната. Са друге стране, оно што организовано берзанско тржиште као свој најважнији „производ“ избацује јесте податак оличен у тзв. референтној цени. Дакле, цени која се реализује на берзански начин путем котација, па потом упаривања налога продаје и налога куповине. И то јесте права тржишна цена. Међутим, данас смо све више сведоци неконтролисаног бомбрадовања јавности путем разних инфоагенција о наводној понуди и тражњи на бази анкетних и тржишно непроверљивих података. Али овај крајње непоуздан, мада јефтин систем информисања, носи са собом ризик фингирања тржишта и „намештања“ цене.
Како се борити против тога? Системским решењима. Једно од њих јесте свакако конституисање једног високозаштићеног тржишта које ће пружити једнаке услове трговања свим тржишним актерима. Но, непостојање законског оквира који би омогућио установљење институционалних модела обезбеђења сигурности тржишних учесника у трговању преко берзе отворило је питање самог даљег функционисања берзе по постојећем моделу пословања.
Подсећања ради, још крајем педесетих година прошлог века, у време оштрих и јасних политичких подела у свету, са дијаметрално различитим концептима политичког и привредног уређења, тадашња ФНР Југославија размишљала је о берзи као институцији и начину организовања тржишта по берзанским принципима. Тада, тачније 1958. године, основана је и „Продуктна берза“ Нови Сад. Данас, међутим, када значајни трговци пољопривредних производа из Србије хоће да тргују на терминском тржишту поред великих светских робних берзи, они то раде на берзи у Будимпешти.
Очигледно је да је „Продуктна берза“ Нови Сад у једном тренутку изгубила корак, а покушаји да се ти „изгубљени кораци“ пронађу кроз системско решавање проблема уређењем робно - берзанског тржишта путем доношења Закона о робним берзама у четири су наврата у последњих десет година доживели неуспех. Указивање на значај организовања робног тржишта по принципима технологије трговања на берзанском тржишту очигледно није наишло на одговарајућу реакцију оних чинилаца који су требали читав тај пројекат да спроведу у дело. Јер у питању је пројекат за чију је реализацију неопходан најшири консензус свих актера одговорних за његову имплементацију.
Ти најважнији актери су пре свега држава, као законодавац и креатор амбијента за подстицање развоја институционалне и техничке инфраструктуре за добру примену закона, затим „Продуктна берза“ Нови Сад, као препозната институција и организатор берзанског тржишта, па потом институције без којих не може да функционише регулисано берзанско тржиште као што су Комисија за хартије од вредности и Централни регистар.
Има ли изласка из зачараног круга опструкције? Будимо оптимисти и поверујмо да ћемо коначно доћи до правих решења и уподобити наше са тековинама развијених берзанских тржишта у Европи и свету. Ваљда ће онда коначно наша берза имати терминско трговање, а паори могућеност да већ сада продају своје жито које ће пожњети у јулу. Јер, невероватно је да овакакв механизам никако да заживи код нас. Уосталом, како је могуће да Мађарска, која је била иза „гвоздене завесе” данас има праву продуктну берзу у Будимпешти, а Србија која је све време трговала са светом није способна да је формира. Можда нас приближавање ЕУ и отварање поглавља 30 подстакне да размишљамо и о овом проблему.
Дејан Урошевић
Данци не деру своје сељаке
Задругарство, које би требало да буде база и полазишна тачка, није заживело, јер свака фабрика, тајкун, па чак и свака политичка партија, имају своје сељаке. Организованог откупа нема и јер је прича о слободном тржишту код нас банализована до те мера да је резултат поразан. На пример, Србија има више од 200 разних кланица, које товљенике откупљују како кад и колико хоће, и то по вашарима и пијацама. И док у таквим условима ми производимо три милиона товљеника годишње, Данска има свега две кланице, а произведе 30 милиона тона товљеника. Прти томе, веровали или не, поменутих 200 кланица у Србије ефикасније гули српске сељаке него што би то Данцима икада пало на памет.
Наравно, друга би прича била да је, рецимо, некоме пало на памет да кланице обавеже да половину меса у преради мора да обезбеди из кооперације са српским сточарима. Тада бисмо имали и озбиљније кланице и озбиљније свињарске задруге и, на концу, озбиљније свињарство и далеко већу производњу и извоз. А ваљда бисмо после 15 година престали и да вакцинишемо свиње против свињске куге... Уосталом, ако имате задружни систем с кооперативама које имају стотинак хиљада сточара, онда бисте лако нашли произвођаче и за Русију и за ближе и шире окружење. Али што би се неко бавио организовањем сељака и откупа, кад је увек лакше рећи да „није тржишно обавезати кланичаре да купује товљенике од паора”.
