Тешко бреме будућим генерацијама

у смислу како реагују тржишта на поједине сигнале централних банака и политике које воде, могући су тотални промашаји јер се дефакто више не може поуздано предвиђати кретање валута, нити цена акција на основу прошлих искустава и трендова. Сада тржишни арбитри реагују потпуно другачије у односу на оно што се дешавало током глобалне финансијске кризе. Сви који су то пажљиво пратили од 2008. године, увек су као истраживачи имали дилему да проникну шта ће се десити кад централне банке, које су већ тада најављивале поплаву новца, то и учине. Како ће се то одразити пре свега на реални сектор и привредну коњунктуру, на будућу инфлацију, на кретање каматних стопа – јер све то тангира мале државе попут Србије. Може их озбиљно погодити проблем да једног дана не могу да сервисирају свој јавни дуг због скока каматних стопа који није праћен растом реалног БДП-а.

Од 31. децембра 2007. године – то је предвечерје глобалне финансијске кризе, не мења се битно ни 31. децембра 2008. – укупни јавни дуг Србије био је 8,87 милијарди евра, да би  крајем новембра птошле године био повећан на 24,69 милијарди евра. Вртоглави раст јавног дуга указује на три ствари: прво, да је владајућа политичка елита пре свега имала у виду да задовољава све потребе везане за сектор потрошње, друго, да се апсолутно није водило рачуна о томе по којој се цени земља задужује. 

Феномен је то што су се, дефакто, изабрани представници народа у Скупштини Србије врло ноншалантно односили према свему томе, то је прошло без велике буке, што би иначе, у иоле уређеним државама, изазвало лавину реакција због задуживања, па можда и пад владе. Јер, реч је о задуживању и наметању терета будућим генерацијама. С друге стране, то само по себи носи ризик да земља банкротира.

Значајна димензија задуживања је учешће јавног дуга у БДП-у, што је елементарни показатељ. Јавни дуг је 2007. учестовао у БДП с 29,9 одсто, 2008. с 28,3  одсто. Онда континуирано расте, да би  2011. скочио на 45,4 одсто. Потом креће лавина у смислу неконтролисаног раста, да би на крају новембра 2015. године износио 75,5 процената. У односу на 2008. годину, када је криза већ озбиљно дрмала свет, јавни дуг Србије повећан је 2,7 пута. 

Други битан сегмент нашег јавног дуга је цена по којој се држава задуживала. Задуживање у условима када су каматне стопе на домаћем терену биле веома високе последица је негативног рејтинга државе. Исто тако битно је да се, када се пореди структура јавног дуга, види да је с  фиксним каматама око 77 одсто дуга, а да је око 23 одсто дуга с варијабилним каматним стопа, што аутоматски чини Србију рањивом на сва будућа повећања каматних стопа. Цинично је звучала хвала из Цветковићеве владе да је успешно окончана продаја прве емисија еврообвезница Србије по каматној стопи од 7,25 одсто. То је још једна потврда неодговорности владајућих политичких структура у прошлости, које су довеле државу на ивицу банкрота, а садашња влада мора да то решава.

Влада сада нема велики избор, али то не значи да и она није пропустила одређене шансе које се пружају. Чињеница је да се због пада каматних стопа, па и пада референтне каматне стопе НБС-а, сада држава задужује по нижим каматним стопама и чињеница је да те каматне стопе падају. Пример за то је емисија државних обвезница од 4. децембра,  номинираних у еврима на десет година. Држава се задужила по повољнијим условима јер је купонска стопа свега 3,5 процента, а ефективна 4,4, што говори да држава делом смањује терет јавног дуга. Међутим, оно што се иначе могло очекивати продајом „Телекома Србија” – да се део старих јавних дугова по неповољним условима замени за повољније за будући период, сада је, одустајањем од продаје те компаније, искључено. Остаје као једина нада да се дужничка криза предупреди тиме што ће држава све мере усмерити на подстицање извоза и, по том основу, привредног раста да би се повећавала стопа раста БДП-а на ниво од четири-пет процената годишње.

Устав треба мењати

Без промене Устава Србије и увођења већинског система у којем би грађани бирали посланике по имену и презимену и знали ко је тај ко их представља, нема позивања и прозивања на одговорност. Јавни интерес није нешто апстрактно, фраза или флоскула. То значи да онај ко представља народ мора да демонстрира одговорност, бригу за државу и чини све да је заштити, па макар морао да поднесе оставку. На многим функцијама где се доносе важне одлуке из сфере финансија, које се тичу и будућих генерација, седели су и седе некомпетентни људи, који су логиком партијске номенклатуре дошли у позицију да постану назовиексперти.

Грађани да ставе прст на чело

Огромни јавни дуг који Србија има треба да буде опомена грађанима ове државе, које то највише и погађа. Прво, морају да схвате да одлуке политичке елите о задуживању морају бити изложене ригорозној контроли посланика који их представљају. Међутим, тако дегенеричан изборни систем, у којем је Србија једна изборна јединица и где политичке структуре одлучују о томе ко ће бити посланик, онај први или последњи са страначке листе, не даје могућност грађанима да траже од својих изабраних представника да им полажу рачун да држава не би ушла у критичну зону и презадуженост.

(Аутор је професор Економског факултета у Београду)