који услед незапослености праве пречице и основна знања стичу на курсевима. Ретко се може наћи добра кројачица. Сада су у моди кројачке радње које нуде услуге преправки, а кројачких салона готово да и нема. Тако је исто, рецимо, и са сајyијама: највише је радњи где се сатови продају, а малобројни су они који занат познају сасвим. Готово да нико ни не носи сат на поправку, осим, можда, да се промени кожица.
– Борба за уређење статуса занатства дуго траје и чини се да нема изгледа, бар за сада, да ће се у догледно време нешто изменити, па је тако на делу вишедеценијско урушавања те привредне гране – каже секретар Удружења самосталних занатлија Новог Сада Вељко Анђелић. – Додуше, има озбиљних помака, али је то далеко од правих резулата да би занатство стало на зелене гране. Локалне самоуправе се труде да помогну колико је то у њиховој надлежности, али то чине, пре свега, заинтересованима за очување заната који су готово изумрли, као на пример пушкари у Новом Саду, којих јер било троје, а сада нема ниједан. Подстичу и отварање нових занатских радњи, али се мајстори који већ имају занатску радњу не субвенционишу да шире и унапређују посао.
Зато је, по његовим речима, потребно што пре кренути у израду закона о занатству јер је то пут да та привредна грана оживи.
– Као и у земљама у ЕУ, треба нам практичан закон, усмерен ка привреди и сектору малих и средњих предузећа, који ће одредити положај, место и улогу занатства, образовање кадрова, услове рада, јасно разграничити занатске радње и самосталне занатлије… Србија је једина у окружењу без правног устројства занатства, премда је средњи сталеж, којем занатлије припадају, потребан сваком друштву – наводи Анђелић, додајући да се у протеклих неколоко година више пута причало о неопходности законске регулативе па је чак био припремљен и нацрт закона.
Он скреће пажњу на то да регулатива мора да садржи постојање занатске коморе с јавним овлашћењем, и да комора бити равноправан партнер у расправама о занатству и занатлијама.
– Сада удружења занатлија то нису јер иза нас не стоји асоцијација с јавним овлашћењима – наводи он.
Осим регулативе о занатству, истиче, потребно је донети низ мера које се не тичу само занатства већ привређивања уопште.
– Сива економија је један од највећих проблема јер на једног пријављеног занатлију долази један непријављени. Да би се занатство развијало, потребно је да је становништво платежно способно да купи, на пример, ручно израђене ципеле. Сви знамо да је куповна моћ грађана –корисника услуга – на ниском нивоу, што битно отежава рентабилно пословање привредника. Цена инпута производа или услуге, у које, између осталог, спадају репроматеријал, енергија, режије… у су сталном порасту, док цене самог производа и услуге неминовно опадају, што представља битан ограничавајући фактор у функционисању и развоју занатске делатности – закључио је Анђелић.
З. Делић
Тешко их избројати
Анђелић каже да је тешко дати прави податак о томе колико има занатлија и занатских радњи, не само у Новом Саду већ у сваком граду, јер Закон о класификацији делатности препознаје врсте делатности и у регулативи их исказују у шифрама.
– Делатности подразумевају широку лепезу послова па је занатлије и занатске радње тешко избројати. То је један од разлога зашто нема удружења Војводине ни Србије, већ свака средина има своје занатско удружење. Удружење самосталних занатлија Новог Сада процењује да је на подручју новосадске општине око 4.500 занатлија – каже секретар Удружења самосталних занатлија Новог Сада Вељко Анђелић.
