тражећи заштиту, остане без новца у новчанику. Наиме, недавно је, због рекламације пара ципела вредног неколико хиљада динара – а случај је завршио на суду – на име трошкова судског вештачења требало платити око 40.000 динара. Потпуно је јасно да је у том случају обесмишљена идеја о заштити потрошача, али ипак треба рећи даје реч о случају од пре неколико година, да се данас нешто слично вероватно не би могло десити, али је пре свега потребно да потрошач зна која су му права, каква и како да их оствари.
По речима правне саветнице у Удружењу за заштиту потрошача Војводине Биљане Ковачевић, откако је ступио на снагу Закон о заштити потрошача, ситуација је далеко боља него пре неколико година, али је веома важно да потрошачи знају како да остваре своја права.
– Када потрошач жели да уложи рекламацију, било би добро да пре тога ступи у конкакт с удружењем које се бави заштитом потрошача јер ће тада имати увид у своја права и начин како да их оствари – каже Биљана Ковачевић. – Тада ће добити и најважнију инфорамцију – да ли има основа за покретање поступка, као и шта треба да уради да би се то десило.
Она указује на то да потрошач који жели да уложи рекламацију мора то да уради писмено, а трговац има рок од осам дана да одговори. Потом следи рок од 15 до 30 дана, у зависности од врсте робе, да се рекламација реши. Уколико трговац одбије рекламацију, уз тврдњу да је за нерегуларност производа крив потрошач (кад су у питању одећа и обућа разлози могу бити неправилно коришћење и одржавање, механичко оштећење... код техничке робе механичко оштећење, просута течност, да квар није уочен...) потрошач, уколико није задовољан одговором, има могућност да ангажује судског вештака који је надлежан и стручан да тај посао обавља за одговрајућу врсту производа.
– Уколико је мишљење вештака у корист потрошача, прикупљену документацију, која је услов за покретање поступка – јер се без тога ништа не може предузети – могу се обратити удружењу за заштиту потрошача и тада се може кренути даље. Много је боље за потрошача да сам ангажује вештака да га не би одређивао суд јер се тада може десити да вештачење буде далеко скупље него што је плаћен производ који се рекламира пошто се без претходног вештачења не може знати какав ће бити налаз вештака – истиче Биљана Ковачевић.
Због тога и јесте важно, указује наша саговорница, да потрошачи прво ступе у контакт с неким удружењем потрошача. По њеним речима, има случајева који дођу до суда, али од доношења Закона доста случејава реши се између потрошача и трговаца пошто су се и једни и други добро упознали са својим правима, али и обавезама.
– Потрошачи треба да знају да је рок за рекламацију за несаобразност робе две године, иако трговци умеју да кажу да је рок шест месеци. Међутим, уколико се у року од шест месеци појави неки квар или неправилност, без обзира на то о којој је роби реч, важи претпоставка да је он постојао од самог старта и терет доказивања је на трговцу, али се рекламација може уложити у року од две године од куповине, уз, наравно, доказ о куповини, рачун, испис из банке... Такође, кутија, односно амабалажа у којој је (био) производ није услов за улагање рекламације и уколико је потрошач нема, рекаламција не може бити одбијена – каже Биљана Ковачевић.
Д. Млађеновић
Чврсти докази основ за покретање поступка
Колико кошта вештачење тешко је рећи јер зависи од врсте производа, као и од вештака, али се може рећи да стартује од неколико хиљада динара па навише. Неретко се износи крећу и изнад 10.000 динара па је потребно добро размислити о томе да ли се упуштати у тај поступак, односно било би добро да потрошач има чврсте доказе да производ/робу рекламира с правом. По речима Биљане Ковачевић, потрошачки спорови решавају се релативно брзо, а уз информацију коју могу добити у удружењима потрошача, на прави начин се упознају с ризицима покретања поступка и одлука да ли ће се у то упустити је на њима.
