То што имамо произвођаче и купце, извознике и накупце, млинаре и трговце разних фела и што неко говори да држава не треба да се меша јер је откуп посао тржишта, никако не значи да тржиште постоји. Тржиште је много озбиљнија ствар од онога како га замишљају сви досадашњи министри пољопривреде и покрајински секретари, министри трговине и председници влада. Држава мора да се меша или боље рећи требало је давно да се умеша у то тако што ће обезбедити основни механизам тржишне утакмице - конкуренцију. Држава је морала да донесе закон о робним берзама, да уведе обавезни откуп пшенице по квалитету, да контолише картелско понашање и монополисте држи под контролом, да оживи задружни систем... Ако нема конкуренције, нема ни тржишта, а ако неко мисли да је конкуренција то што три или пет тајкуна имају пара и купују када хоће и колико хоће, вагајући шта да ураде с три милиона тона жита, онда ће трговање наставити да нам се обавља на црној берзи.
Елем, посао жетве пшенице у пољопривредној терминологији усталио се у пољопривредном календару као „посао године“ за пољопривредне произвођаче. Можда овај епитет „посла године“ и може да стоји када се узме у обзир да је код нас пшеница, после кукуруза, најзаступљенија ратарска култура у сетвеној структури, да је жетва пшенице по дужини релативно кратка, али по интензитету свакако највећи кампањски пољопривредни посао, али могу ли наши паори жетву хлебног зрна сматрати „послом године“ када се узме у обзир чисто доходовни аспект? Свакако не.
Задовољство пољопривредних произвођача после добро обављеног посла и добрих приноса ове културе врло брзо заменило је разочарење и резигнација због ниске откупне цене. Пшеница је берзанска роба и логика тржишта, руковођена „феноменом пијаце“, да је цена ниска када је понуда велика и обратно, не може да буде утеха за наше пољопривредне произвођаче, а поготово не када је та цена испод сваког нивоа које управо такав тржишни механизам налаже.
Шта је у питању, у чему је проблем? Одговор је кратак – неуређено тржиште. Међутим, разлози због чега је тржиште неуређено су многобројни. Поменимо само неколико: мали тржишни капацитет пољопривредних произвођача, у великој мери монополисана структура тражње, непојављивање државе у било којој форми и најзад непостојање организованог терминског берзанског тржишта.
Кратак опис српског тржишта пшенице у овогодишњој жетвеној кампањи права је парадигма тржишне неуређености и проблема с откупом пшенице који се понављају из године у годину. Сам почетак жетве није био толико лош с аспекта цене. Наиме, првих недељу дана жетве цена пшенице је на Продуктној берзи у Новом Саду стартовала с нивоа од 16 дин/кг без ПДВ. Међутим, чим се жетва захуктала, цена је почела нагло да пада. Ако уважимо околност да је у очекивању доброг приноса притисак понуде био релативно велики и да су цене на међународном тржишту такође биле у паду, могли бисмо да нађемо објективан разлог за пад цене. Међутим, да ли је цена морала баш толико да падне, па да буде једна од најнижих, ако не и најнижа у ближем и ширем окружењу? Подсетимо, цена је са 16 дин/кг, колико је котирала на новосадској берзи, за само недељу дана на слободном тржишту пала на ниво од 14,50 дин/кг, па и ниже.
Поменимо још један битан проблем с којим се наши паори срећу при продаји пшенице. Наиме, када откупљивачи нуде неку цену, подразумевају цену у коју је већ урачуната пореска надокнада од 8 одсто, за паоре чија газдинства нису у систему ПДВ-а. То практично значи да када откупљивач каже да је откупна цена 14,50 дин/кг, она уствари њега кошта око 13,50 дин/кг, умањено за 8 одсто необрачунате пореске надокнаде. С друге стране, нејаку и од стране државе неподржавану берзу, велики откупљивачи лако су заобишли и финансијски истрошеном паору нуде паре за пшеницу одмах и по знатно нижој цени од берзанске. Продуктна берза, као једини организатор робног тржишта по берзанским принципима на нашим просторима, потпуно је немоћна да организује фер и транспарентно тржиште поред организованог и агресивног наступа олигополних структура.
Како се проблем ниских цена у откупу могао избећи, питање је свих питања. Логичан одговор лежи управо на тасу тржишне ваге где се налази велика понуда. Да ли је та понуда могла бар колико-толико да се растерети, како би се у току жетве уравнотежила с тражњом? Свакако да је могла, али само у условима да Србија има институцију која би организовала терминско трговање. Да би се опет организовало терминско тржиште, морамо имати ваљан законски основ с једне, и институцију (берзу) која ће тај закон спроводити, с друге стране. Последња прилика да се донесе закон пропуштена је пре две године, као и много пута пре тога, па тако опет спадосмо на Продуктну берзу, која трпи нелојалну конкуренцију разних инфо агенција и објективно не може да привуче већи тржишни сегмент који би дошао на уређено тржиште које она организује. Све у свему, налазимо се у систему неуређеног и хаотичног тржишта у коме се најбоље сналазе они којима то одговара, који на танкој линији законског пословања подешавају тржиште по својој мери. Није онда ни чудо што је наш паор у тој тржишној игри потпуни аутсајдер и губитник.
Ево како би изгледало да Србија има праву продуктну берзу. И птицама је на грани ваљда јасно да је пшеница пре почетка жетве била далеко скупља него сада. Замислите само да су паори имали шансу да продају жито у јануару, фебруару, марту или априлу. Не само да би добили више пара него би се и растеретила понуда јер сада не би требало откупити све што се откупити мора. То опет значи да би понуда била мања, а цена пшенице барем мало већа. Такође, само би у том тренутку надлежни у овој држави могли да перу руке под паролом “имате тржиште, ко вам је крив што нисте продали на време”.
Најлакше је седети скрштених руку и не мешати се, а то су радили готово сви српски министри пољопривреде у последње три деценије. Нити имамо организоване производње то јест задруге или кооперативе, нити организованог откупа. Практично, пољопривреда нема ни почетак и крај, а оно између се код нас зове тржиште. Па ко је најачи - тај победи.
Дејан Урошевић
Квалитет и остале игранке
Прича о откупу пшенице по квалитету такође је једна од великих заблуда, да не кажемо превара. Пшеница се у Србији не откупљује од паора по квалитету, али се по квалитету продаје, то јест продају га откупљивачи. Зар неко у овој држави заиста мисли да су откупљивачи толико блесави да не разврставају жито по квалитету и да га потом по квалитету и по знатно вишој цени и продају и извозе.
Па зашто онда држава не пропише правилник о обавезном откупу пшнице по квалитету од пољопривредника? На ово питање годинама добијамо милион одговора зашто то није могуће, али никако онај један једини - како је и зашто то могуће. Кад добијемо тај један тако једноставан одговор онда ћемо добити и откуп по квалитету и наравно бољу цену паорског жита. Пошто у овој држави то годинама никако надлежни да схвате, да поновимо. Пшеница се извози и продаје по квалитету и то по знатно вишим ценама, али се од сељака по квалитету не откупљује. Учините нешто и немојте се стално позивати на тржиште.
