инвестиционог капитала, изазвао је приличну буру у домаћој јавности. Критике су биле усмерене пре свега на чињеницу да је ПКС у промотивном видео-споту Србију популарисао као земљу „јефтине и квалификоване радне снаге”. Како то већ бива, на мети критика се нашло оно „јефтине”, док се описом земље с квалилифкованом радном снагом мало ко забавио.
Последњи попис становништва Србије, као једини стварно смислени репер, могао би понудити одговоре на други део загонетке зване шта можемо понудити светском тржишту радне снаге. Док статистичка чињеница да у Србији живи 165.000 функционално неписмених људи, дакле оних без иједног дана школе или с тек неколико разреда основног образовања, удружена с оном да је 23 одсто становништва завршило само основну школу, недвосмислено говори да 40 одсто становника Србије нема никакву квалификацију, баца сенку на тврдњу о квалификованој радној снази, изговор за оптимизам коморе српских привредника намерних поправљању имиyа земље у којој раде ипак би могла бити такође статистичка чињеница да се у највећем броју неписмених ради о старијем, па самим тим и радно неактивном становништву.
С друге стране, „ветар у једра” самохвалисању српске привреде даје податак да је, у односу на претходни попис становништва, онај из 2002, број становника наше земље који у свом ЦВ-ју поносно уписују најмање факултетско образовање, готово удвостручен. Наиме, почетком миленијума Срби с факултетском дипломом су чинили свега 6,5 одсто популације, док је десет година касније њихов број премашио 650.000, илити више од 11 одсто укупног броја становника.
С тиме да ПКС, макар у том делу, није много подбацио, без обзира на комплексност целог проблема, слаже се и проф. др Лепосава Грубић Нешић, шефица Катедре за људске ресурсе Департмана инжењеријског менаyмента на новосадском Факултету техничких наука.
– Ако је Србија један од европских шампиона по одливу мозгова, то је недвосмислен и конкретан доказ да наши стручњаци, инжењери, лекари, а у све већем броју и друштвењаци који показују изванредне радне резултате у иностранству, могу представљати одличну базу и за овдашњу привреду – сматра проф. др Лепосава Грубић Нешић, истичући да, без обзира на некада и бројне критике на рачун српског школског система, он даје завидне резултате. – Наши студенти добијају ширину, а та нека уска, апликативна знања, стичу се знатно брже уколико имате добру основу.
По њеним речима, српске високообразовне институције су се у великој мери већ прилагодиле трендовима и стандардима које захтевају развијене евроатлантске тржишне економије. Као посебан допринос даљем усаглашавању са светским трендовима и захтевима тржишта рада она види и процес прикључења Европској унији, који ће кроз поједина преговарачка поглавља просто натерати Србију да у потпуности примени најбоља искуства и најзад и у ту област уведе систем, што је процес који, како каже, тренутно зависи више од воље политичких центара моћи него од саме струке. Управо због таквог (не)постојећег система, наглашава она, могуће је да и данас имамо номенклатуру занимања потпуно неусаглашену с образовним системом.
Милић Миљеновић
Млади имају проблем
Један од највећих проблема у кадровском потенцијалу радно способног становништва Србије проф. др Лепосава Грубић Нешић види ипак у сегменту младих људи са средњом стручном спремом.
– Средње стручне школе су нам, уместо да буду места на којима ће млади људи добијати апликативна знања, претворене у места за одрастање па се више баве васпитним аспектом него образовним. Родитељи, једноставно, очекују да школа обави њихов део посла везаног за васпитање, одрастање и стасавање потомака па се не треба чудити када, на пример, нови власник „Југодента” безуспешно тражи 300 младих техничара, до којих дође тек након самоорганизовања неколико средњих школа – упозорава професорка Грубић Нешић, која и тај случај види пре свега као слабост система, а не квалитета образовња које стичу будући радно активни становници Србије.
