ништа није указивало на то да су колеге из ДБ-а починиле било које кривично дело – рекао је пензионисани полицијски инспектор Родољуб Миловић у наставку сведочења пред Специјалним судом у Београду на суђењу четворици бивших припадника ДБ-а оптужених за убиство Ћурувије 11. априла 1999 године.
Полицијски генерал Миловић је, по сопственом сведочењу, у јануару 2014. године, као тадашњи начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а Србије, потписао пропратни акт уз кривичну пријаву против сада оптужених бивших начелника ДБ-а Радомира Марковића и Милана Радоњића и оперативаца Ратка Ромића и Мирослава Курака, али није обавио увид у приложене доказе с обзиром на, како је навео, поверење у професионалност тужиоца и инспектора, својих колега, који су истрагу водили од 2013. године, када је формирана Комисија за истрагу убиства новинара.
Оптужени Радомир Марковић је, истичући да је кривична пријава заснована на исказима бишег команданта ЈСО-а Милорада Улемека Легије и припадника криминалне групе „земунски клан“ браће Симовић, Милоша и Александра, вишеструких осуђеника за тешка кривична дела, питао сведока Миловића како полиција реагује кад се осуђено лице понуди да информацијама помогне у решавању неког случаја.
– Томе приступамо с резервом – одговорио је Миловић, објашњавајући да се ипак ништа унапред не одбија нити прихвата и да се све проверава и разматра.
Миловић је, одговарајући на питања оптужених, објаснио како је полиција, након више година успела да дође до листинга базних станица мобилне телефоније на дан Ћурувијиног убиства 11. априла 1999. године.
– Након што је 2003. године колега Владимир Дабић заменио Драгана Карлеушу и преузео предмет „Ћурувија”, мислим да је било активности у вези с листинзима базних станица до којих до тада није могло да се дође. Колега Милутин Атељевић, који је радио у ДБ-у, дошао је, нисам сигуран, али чини ми се да је то било 2003. године, и рекао да постоји начин да се „васкрсну“ базне станице и да је за то потребан посебан сервер. Ја сам га упутио на колегу Драгана Кецмана. Не знам да ли је те године нешто с тим у вези урађено пошто сам пребачен на друге дужности. Касније, након што је 2013. године почела да ради Комисија за истрагу убиства новинара, на једном од састанка, Драган Кецман се изјаснио да с једним колегом из БИА ради те листинге – посведочио је Миловић, и додао да је он у то време био начелник Управе криминалистичке полиције МУП-а.
Сведок је рекао да, колико он зна, није било никаквих притиска с било које стране на његовог колегу Кецмана да потпише кривичну пријаву против Радомира Марковића и осталих осумњичених, нити је, како је тврдио Миловић, на њега било ко утицао да потпише пропратни акт уз ту пријаву.
– Никада током истраге у случају „Ћурувија”, на чијем расветљавању је после петооктобарских политичких промена 2000. године радила полицијска оперативна група „Поскок”, а касније УБПОК, није било притиска на истражитеље нити претњи – казао је Миловић, прецизиравши да је до полицијске акције „Сабља“ 2003. године, као и током ње, и лично био у истражним тимовима.
На Луку Пејовића као могућег учиниоца убиства Ћурувије указала је, како је посведочио Миловић, адвокатица Зорица Десница, која се сама јавила полицији, и знатно касније, Ћурувијина невенчана супруга Бранка Прпа, која је на фотографији препознала Пејовића као нападача коме је видела лице, будући да је критичном приликом била с Ћурувијом, али није била потпуно сигурна, па истрага стога, по Миловићевим речима, није кренула у том правцу.
Сведок је објаснио да је Лука Пејовић ступио телефоном у контакт с инспекторима након што је 2000. године у Балканској улици у Београду убијен Јокић, и тада је рекао полицајцима да „мисли да иза Јокићевог убиства стоји политика“.
– Казао нам је да страхује за свој живот јер су и покојног Пејовића, а и њега лажно етикетирали као потенцијалне убице Ћурувије. Тражио је да се видимо изван полицијских просторија да би нам, како је говорио, пружио контакт с неком особом која има сазнања Јокићевом о убиству. До сусрета није дошло, а Пејовић је неколико дана касније убијен. У оквиру расветљавања Јокићевог и Пејовићевог убиства обављени су разговори с њиховим ближњима и тада смо сазнали да су се обојица жалили члановима својих породица да неко пушта уличне приче у којима их лажно означава као Ћурувијине убице – испричао је Миловић.
Судско веће је јуче поново одбило предлог одбране да се оптуженима Ромићу и Радоњићу укине притвор или замени кућним притвором као неоснован.
Ј. Јаковљевић
Два полупритиска на истражитеље
– Само у два случаја било је извесних полупритисака. Први пут, пошто је после саслушања у току „Сабље“ пуштен из притвора Мирослав Курак, како сам обавештен, тадашњи министар унутрашњих послова Душан Михајловић је тражио да Курака поново ухапсимо. У другом случају захтевано је да пишемо кривичну пријаву, односно да се пусти у медије да пишу да смо решили случај, да су Лука Пејовић и Предраг Јокић убили Ћурувију, што смо одбили јер нисмо хтели да оптужујемо мртве људе за које нисмо веровали да су то починили – рекао је Миловић, напомињући да су Јокић и Пејовић убијени 2000. године
