поседовање оружја, која би се примењивала и на насилнике у породици. Наиме, пракса је показала да су многа убиства у породичним трагедијама извршена управо оружјем за чије је поседовање насилник имао редовну дозволу. Због тога се оправдано поставило питање може ли му та дозвола након издржавања казне остати или је треба трајно одузети.
По подацима полиције и Тужилаштва, највећи број почињених убистава учињен је управо легалним оружјем, за чије држање су власници имали дозволу, док се у криминалним обрачунима по правилу користи илегално оружје, којем се тешко може уђи у траг. Осим тога, учестала самоубиства такође су из оружја за које је власник имао редовну дозволу.
Процењује се да тренутно у Србији има 1,2 милион регистрованих дугих и кратких цеви. У ту бројку није урачунато оружје које припада Војсци и полицији. Уколико се то упореди с бројем становника, долази се до податка да је Србија у самом врху светске лествице, на петом месту по броју легално наоружаних грађана, односно трећем у Европи. Уз то, треба додати и процену да у илегалном поседу грађана има и до 900.000 пушака и пиштоља, што би значило да готово сваки други становник има неку „пуцу“. Огроман број оружја код грађана, што легалног што илегалног, сматра се последицом недавних ратова по простору бивше Југославије, али и повећаним трендом криминалних акција и све учесталијим схватањем да свако може да носи или набави пиштољ.
Јер, ма колико се полиција и други државни органи трудили да стану на пут илегалној продаји оружја, чињеница је да њега на тржишту има и да за релативно малу своту свако може да га купи. Дакако, сада је понуда далеко мања него претходних година, али је неспорно да и даље има оних који зарађују продајући илегално набављено оружје. Након што је држава спровела акцију легализације нелегалног оружја, повећан је број оних који јесу легализовали пушке и пиштоље које годинама имају, али је остало отворено питање да ли су они заиста подобни да га поседују.
Измена Закона о оружју значила би да суд трајно одузима дозволу онима који су оружјем починили неки злочин, али и онима који прете или било кога затрашују управо оружјем које поседују.
У многим случајевима би то довело до тога да, уместо привременог одузимања оружја оном ко је само претио или застрашивао, оно буде трајно одузето јер не постоји гаранција да он истим тим пиштољем или пушком једном заиста неће починити злочин, односно прећи с претњи на дело. Много је боље неком одузети оружје на време него чекати да он њиме почини злочин, када је касно за било какву меру.
По подацима Института за јавно здравље Србије из 2013. године, нешто више од половине смртних случајева које су последица употребе ватреног оружја су самоубиства. Статистика показује да мушкарци шест пута чешће дижу руке на себе него жене, док на два убијена мушкарца иде једна жена.
Љ. Малешевић
Провера здравља сваких пет година
Пооштриће се и контрола издатих дозвола јер не значи да је неко ко је добио дозволу за оружје – добио трајно и без икаквих услова. Наиме, онај ко добије дозволу за оружје мораће сваких пет година да доказује здравствену способност за њено продужење. По издавању дозволе, МУП има обавезу да обавести изабраног лекара да његов пацијент има дозволу за оружје, а лекар има обавезу да пријави полицији уколико дође до промене здравственог стања пацијента, или ако постоје такве сумње, које би могле утицати на руковање оружјем.
Пракса је показала да легални носиоци дозвола за оружје за неколико година дођу у здравствене тегобе које понекад решавају тако што дижу руку на себе. Убијају се управо из пиштоља или пушака за које имају легалне дозволе, а да при том нико није реаговао или ни приметио да имају здравствених проблема који могу довести до таквог крајњег исхода.
