Одложено исељавање петочлане породице Љубичић

 извршење је ипак одложено двадесетак дана јер Љубичићи нису испразнили кућу. Овога пута полиција није долазила да омогући извршитељу да преузме и преда објекат новом власнику јер је то био први покушај заплене, али ће вероватно већ у наредном покушају извршитељу асистирати полицајци.

Љубичићи су без куће остали након изгубљеног спора с првим комшијом Недељком Трифковићем, који је Зорана Љубичића тужио због ометања поседа и добио пресуду у своју корист, којом је првобитно Љубичићу наложено да плати око 500.000 динара одштете и око 200.000 динара судских трошкова. Пошто Љубичић, иначе корисник социјалне помоћи, није имао новца да то плати, суд је наредио продају његове куће да би се намирио Трифковић, а пошто на заказаним јавним продајама није било заинтересованих купаца, судском одлуком је наложено да се као власник Љубичићеве куће упише Трифковић, што је у међувремену и спроведено.



По речима Зорана Љубичића, проблем је почео када га је комшија Трифковић тужио због наводне узурпације дела плаца на којем је ограда.

– Мени је прво то било чудно јер та ограда никако не угрожава његов део плаца нити је од ње могао имати било какву штету – прича Зоран Љубичић, који се у кућу у Радоја Домановића уселио 2001. године, када је за њу дао двособан стан на Детелинари. – Међутим, суд је на крају пресудио у његову корист и прихватио некакав налаз вештака који је утврдио да је Трифковић наводно претрпео штету од 500.000 динара због те ограде.



Породица Љубичић више од пола године живи без воде и струје јер је Недељко Трифковић, уз судску одлуку о преузимању куће, тражио од надлежних да кућу у којој Љубичићи још увек живе, искључе с водоводне и електромреже.Зоранов комшија Милорад Радовановић из кућног броја 62б такође се нашао на мети тужбе комшије Трифковића, али је он успео да исплати одштету по пресуди и тако спаси своју кућу.



– Љубичићева, Трифковићева и моја кућа су катастарски на истом плацу, али ми у својим уговорима имамо тачно прецизирано коме шта припада – објашњава Радовановић. – Мени је досуђено 80.000 динара јер сам оборио део тужбе који се односио на други плац који делимо само Љубичић и ја, а с којим Трифковић нема никакве везе. Међутим, исте те аргументе суд није прихватио у Љубичићевом случају па је њему обрачуната наводна штета чак и у односу на плац с којим Трифковић нема никаквог додира.

Обојица су огорчена на вештачење које је суд прихватио као валидно, а у којем, по њиховим речима, има много пропуста и нелогичности.

– Вештак је навео да је Зоран изградио ограду која дели парцеле и Трифковићу онемогућава улаз и приступ делу парцеле који иначе користи Зоран. Та ограда ту стоји више од 40 година и Зоран ју је ту затекао када је купио кућу, а осим тога, тај део плаца иза ограде припада Зорану и Трифковић свакако нема шта тамо да тражи.



Трифковићев део плаца је и он сам оградио и апсолутно има приступ свом делу, али је искористио то што смо на истој парцели и што је он успео да легализује свој објекат па је преко суда тражио одштету јер нема приступ и у наша дворишта – појашњава Радовановић компликоване административно-правне односе који су на крају довели до тога да петочлана породица заврши на улици. 

С друге стране Недељко Трифковић, који је присуствовао покушају извршења, тврди да је Љубичић преварен од особе која му је продала кућу у Радоја Домановића.



– Зоран Љубичић је заменио стан за дивље изграђен објекат на туђем земљишту – мом, што доказују правоснажне пресуде. У спору с Милорадом Радовановићем, после 22 године суђења, парница је правоснажно окончана у моју корист. Све ово што радим, радим у складу са законом и по судским пресудама – рекао је Трифковић.



Међутим, Љубичић и Радовановић кажу да власништво никада није било спорно јер постоји уредна документација о томе када је Љубичић родитељски стан на Детелинари заменио за кућу на Салајки.

– Моја жена и ја смо такође заменом постали власници наше куће и нашег дела плаца и ту нема ништа спорно. Постоји решење Републичког геодетског завода о две парцеле, где јасно пише да на парцели 2819 Љубичић, Трифковић и ја имамо исто право коришћења, док су у купопродајним уговорима наведене тачне димензије колико којој породици припада, и то је првобитно било право коришћења, а сада је право својине. На другој парцели, 2820, само Љубичић и ја имамо право коришћења, а Трифковић се ни не спомиње – каже Радовановић.



Он и Љубичић су поднели жалбе суду уз захтеве за обнову поступка јер су обојица  дошли до сведока који је подигао ограду и надају се да ће их суд прихватити не би ли у поновљеним суђењима доказали да ничији посед нису угрозили и да користе само оно што је њихово.



Н. Перковић