статистику суицида у полицијским редовима, они су се поново огласили уз детаљне податке и наводе да и даље не постоји психолошка подршка за већину полицајаца.
„У протеклој деценији и по 151 запослени у МУП је извршио самоубиство. Иако у МУП постоји Одсек за психолошку превенцију, а у подручним полицијским управама су систематизована радна места психолога, Министарство и даље не може да реши тај проблем и психолози недостају у многим управама. На територији АП Војводине донедавно је једино у Сремској Митровици постојао психолог, док је већ чувена анегдота да је у Новом Саду, до средине 2013. године, тај посао обављало лице које је историчар по занимању”, подсећају из „Арчибалда Рајса”.
Они кажу да је велики проблем и то што не постоји прописана обавеза извештавања Одсека за психологију и процедура у вези с таквим случајевима у оквиру МУП-а. „То утиче на то да неадекватно организована психолошка служба нема сазнања о покушајима суицида и нема могућност да полицијском службенику пружи психолошку помоћ”, каже се у саопштењу тог полицијског удружења, у којем су огорчени и на доносиоце одлука у МУП-у јер очигледно нису свесни неопходности психолошке превенције и функционалне психолошке службе.
„Тешко се то може и очекивати од њих, с обзиром на то да већина долази и одлази по политичким линијама или другим везама, али надамо се да ће их можда поглед на статистику коју смо презентовали некако натерати да се посвете томе и учине нешто”, кажу у струковном удружењу полицајаца.
Они су подсетили и на трагедију која се догодила у Нишу пре тачно годину, када је инспекторка Одељења криминалистичке полиције Аница Митић (32) извршила самоубиство, наводећи у опроштајном писму да се на то одлучила због тортуре и односа с руководиоцима. „Сва указивања челницима МУП-а, по обичају, нису резултирала конкретним актом (стратегијом психолошке превенције) или реорганизацијом, па су тако јавност, као и Струковно удружење полиције, остали ускраћени за тачан узрок и епилог те трагедије”, кажу у „Арчибалду Рајсу”, упозоравајући на то да су бројне управе и даље без психолога, као и да се не види ни намера да се тај проблем реши.
Наиме, у Србији је свакодневно на дужности на хиљаде припадника полиције који, и да хоће, немају коме да се обрате. За комплетан Београд дуго је био запослен само један психолог, који би требало да ради с неколико хиљада запослених. Осим тога, они тврде да су колеге које извршавају самоубиство у већини млади људи, на почетку каријере, а не, као што би се могло очекивати, старији припадници полиције који су се током каријере можда суочавали с изузетно трауматичним догађајима као што су ратови.
У удружењу полицајаца кажу да би активан приступ проналажењу психолога за МУП и увођење обавезних извештаја о свим случајевима који се тичу запослених у полицији, могли спречити бар неку трагедију, и подсећају и на то да многи од њих себи одузму живот пуцајући из службеног оружја.
С обзиром на то да у МУП-у има највише полицајаца опште надлежности, тако је и навећи број самоубистава забележен у тој организационој јединици (70), међутим, у последњих петнаест година руку на себе је дигао велики број припадника Криминалистичке полиције (13), затим 12 саобраћајаца, 11 припадника Граничне полиције, седам жандарма и по петоро из Сектора за аналитику и Службе за обезбеђење личности и објеката. Интересантно је да је самоубиство починило и четворо запослених у сектору финансија, а трагедије нису мимоишле ни елитне јединице попут САЈ-а и ПТЈ-а, које су на тај начин изгубиле по два специјалца.
Н. Перковић
