је до даљег одложен и рад на представи „Употреба човека” по роману Александра Тишме у режији Бориса Лијешевића, што је практично значило да кућа до краја године не би извела ниједну драмску премијеру.
– У таквој ситуацији важно је било покренути нови пројекат и избор је пао на Молијеровог „Мизантропа”, којег ће режирати Ива Милошевић. Пробе су већ почеле и премијера се очекује до половине децембра. Такође, саму чињеницу да Ива поново ради у СНП искористићемо и да обновимо њену поставку „Прича из Бечке шуме” Едена фон Хорвата, са нешто измењеном глумачком екипом, и с том представом ћемо ускоро гостовати у Народном позоришту у Београду – каже за „Дневник” глумац Александар Гајин, који ће у наредном периоду водити Драму СНП као в.д. директора.
Да ли се већ назиру оквири репертоара у 2015?
– Нажалост, изузев нове представе Томија Јанежича, која ће изаћи у фебруару, практично ништа од репертоарских планова нисам затекао. То је створило објективне потешкоће, попут чињенице да је већина редитељских имена заузета годину-две унапред, али с друге стране и отворило простор да репертоар формирам онако како мислим да треба. У плану су тако, за сада, још четири премијере на сцени „Пера Добриновић” и три на Камерној, које ће у потпуности бити базиране на домаћим глумачким снагама. Желим да ансамблу вратим дигнитет и самопоштовање, које је, нажалост, пољуљано претходних неколико сезона. А то је могуће само ако се том ансамблу, чији сам и ја део, пружи прилика да покаже да на њега може да се рачуна. Наравно да не могу сви чланови ансамбла одмах добити улоге, али мислим да већ сама та чињеница да ће акценат бити на представама које носе глумци СНП-а, а не гости, представља значајну поруку.
Значи ли то да гостију више ни неће бити?
– Принцип на којем ћу инсистирати свакако да не подразумева аутистичан однос. Мењам само праксу, која је постајала све доминантнија последњих сезона, да се наши глумци осећају као гости у сопственом позоришту. Другим речима, ако за неку представу имамо глумачку поделу из куће, онда нема разлога да се ослањамо на колеге са стране, а поготово нема никаквог смисла да они чине окосницу поделе. Гости ће бити позивани само кад су заиста неопходни, како је то некада било. Иначе, не треба заборавити ни то да ће сада бити неупоредиво лакше склопити коцкице месечног репертоара, јер смо до сада јако тешко правили планове због великог броја гостију који су заузети и слободне су термине давали на кашикицу.
А како избећи утисак „штанцовања” представа само да би се пошто-пото упослили поједини чланови ансамбла?
– Најпре, неће бити никаквог „штанцовања”, већ ће репертоар у свему одговарати профилу националне театарске куће која мора да води и културну и образовну политику, али и да користи свој огроман логистички потенцијал како би померала границе - изражајне, естетске, вредносне... С друге стране, наравно да ми себи не смемо да дозволимо одустајање од инсистирања на квалитету. Поента је, међутим, у томе да се не може судити о нечијем умећу ако му нисмо ни дали шансу да то умеће покаже. А ја искрено верујем у овај ансабл. Знам га врло добро, јер долазим изнутра. Све су то школовани глумци, талентовани, али ако неком не даш улогу пет година, онда више и заборавиш на то шта он и колико у ствари може.
Но, да ли као директор Драме улазиш у ризик ако таквом глумцу, који годинама није био на сцени - а и када је играо, то нису били најсветлији тренуци СНП - ипак повериш улогу?
– Наравно да је, по принципу линије мањег отпора, лакше такве колеге заобићи, али ја бих ипак ушао у ризик. Проблем је, међутим, што редитељи немају ту добру вољу. Гледаћу да то променим, али признајем да нисам сигуран да ћу у томе успети. Нажалост, код нас је чест случај и да редитељи уопште не долазе да гледају наше представе и на темељу тога праве глумачке поделе, већ унапред имају некакве своје уже или шире екипе на које типују.
Сигуран штих?
– Да, али да ли је тај ’сигуран штих’ баш увек и провокативан, креативан и атрактиван? Или понекад производи и досаду. Иначе, да не буде забуне, има у ансамблу СНП и оних који су добијали улоге па их нису искористили. Е сад, код тих колега и ја имам одређену резерву. Али такви су баш, баш у мањини. Пуно је, међутим, неког млађег и младог света који уопште није добио адекватну шансу да се покаже, као што је много и оних за које знамо да су одлични глумци али су дуго били скрајнути.
Ипак, да ли има смисла репертоар градити на темељу онога што ансамбл теоретски може? Сме ли се, рецимо, ући у инсценацију „Хамлета” само зато што на папиру у СНП постоји за њега подела?
– То је питање с којим се ја свакодневно интимно сусрећем. У сваком случају, моја идеја водиља је да је над свима нама - интерес Српског народног позоришта. Ако имамо комад који би био неопходан на некој од репертоарских линија важних за СНП, ми ћемо га поставити онако како можемо. И он ће бити мера наше вредности. У том светлу наравно да ћу добро размикслити да ли треба да играмо „Хамлета” ако немамо Хамлета. Али исто тако нећу а приори одбацити идеју о постављању Шекспира, јер можда у неком од мојих колега чучи сјајан Хамлет. Овде је, наравно, „Хамлет” својеврсна метафора за „бити или не бити” ансамбла СНП. Јер ми сада морамо „бити”. Зато што јесмо!
Мирослав Стајић
Неће ме бити у поделама
Да ли Александар Гајин као директор Драме види глумца Александра Гајина у поделама?
– Иако то није била пракса претходника, напротив, ја ту немам никакву дилему: нећу играти у новим представама у следећој години. Нећу прихватити ниједну нову улогу и то сам саопштио ансамблу. Е сад, ако дуже останем на овој позицији, па не могу баш да гарантујем да ћу све то време „апстинирати”. То би оптеретило моје глумачко биће и радије ћу онда напустити место директора Драме како бих могао да глумим. Али мислим да ми, када испуним ово што сам обећао, нико неће замерити ако касније и прихватим неку улогу како бих задовољио себе као глумца.
Копродукције само ако су у интересу СНП
Каква је судбина копродукција, које су последњих година често биле предмет хвале, али и жестоког оспоравања?
– Од копродукција се као концепта неће одустати, јер су оне изазов времена. Рецимо, приводи се крају договор о сарадњи са Ујвидеки синхазом, а расположени смо и за мање копродукције на Камерној сцени. Знам на личном искуству колико је мука реализовати неки оф пројекат и онда још доћи до сцене на којој ћеш га извести. Све су то моје колеге и немам никаквог разлога да према њима не будем отворен, напротив. А када је, пак, реч о евентуалним великим међународним копродукцијама, оне примарно морају бити у интересу куће, ансамбла СНП и публике, а не мојих или ма чијих личних амбиција.
