као и Веберовим квинтетом оп. 83 у Б-дуру, у којем ће им се придружити кларинетиста Огњен Поповић. Квартет делује пет година, а у своје најскорије успехе Јелена Драгнић (прва виолина), Владан Лончар (друга виолина), Борис Брезовац (виола) и Александар Латковић (виолончело) убрајају наступе у оквиру фестивала Абу Даби Класикс, отварање концертне сезоне “Камерна музика у пустињи” у комплексу Каср Ал Сараб у оази Лива у УАЕ, прво гостовање у Кини у концертној сали у Тјанџину, концерт у Културном центру Србије у Паризу, а припремају и два концерта у турском граду Измиру, средином априла. Иначе, управо у сарадњи са кларинетистом Огњеном Поповићем, снимили су и свој први компакт-диск са делима Бетовена и Брамса...
Јелену Драгнић, прву виолину Гудачког квартета БГФ, питали смо уочи наступа у Сомбору који су основни постулати за дефинисање репертоара ансамбла: лични афинитети, порив да се истражује, жеља за другачијим..? И, с друге стране, колики утицај на обликовање програма имају организатори концерата?
– Од свега тога по неки елемент постоји, али најосновнији је држање за оно што је одувек чинило и заувек ће чинити оно што се зове Гудачки квартет, а то је класични репертоар у пуном свом значењу и то без компромиса! А организатори имају пуно професионално поверење да ћемо према прилици увек изабрати адекватан програм.
* Правите ли разлику у припреми када је на репертоару савремено дело у односу на Моцарта или Бетовена? Оптерећујете ли вас, рецимо, то што је нека композиција коју припремате већ доживела хиљаде извођења и налази се на многим издањима?
– Кроз све партитуре које изводимо тражимо свој јединствени израз, који сада већ бива препознатљив, тако нам каже публика. А чињеница да је неко дело изведено или снимљено пуно пута је изазов и додатна инспирација, која нас учвршћује у жељи и идеји да будемо своји и да кроз дело изразимо себе.
* Да ли су и у којој мери обавезе које имате у БГФ ограничавајући фактор за деловање вашег камерног ансамбла?
– Ограничавајуће је само у физичком смислу. Понекад немамо довољно времена за све што би желели да постигнемо у току једног дана. Сви остали утицаји или боље речено утисци које стичемо у сталном контакту са врхунским уметницима, претварају се у некакво додатно уво неког старог пријатеља који све што одсвирамо помно слуша са стране.
* Има ли и у данашњем оркестарском музицирању простора за импровизацију, „поигравања” унутар партитуре..? И колику себи слободу у том смислу дозвољавате као Гудачки квартет БГФ?
– Са озбиљним стварима се не ваља поигравати!Ј Шалу на страну, увек се трудимо да проникнемо у тајне оригинала, а када назремо шта тамо све има, онда нам се тај простор и не напушта. Тамо је сва слобода и неограничен простор за игру! У поређењу са тим свака импровизација делује као нешто што ту игру омета.
* Ако је реалност таква да се све мање и мање издваја за културу, има ли млади уметник са ових простора другу перспективу до да у неком тренутку „спакује пинкле” и упути се преко границе?
– Свакако има! Баш читам паралелно неке књиге, писма Бетовена, писма Моцарта и писма Ван Гога и увиђам да реалност и времена никада нису била добра за културу ма на ком простору. Али ми се чини и да су људи били другачијег кова. Снажнији, квалитетнији, издржљивији, истрајнији. Да се казаљка која мери време није налазила на сред “носа” поменутих. Нажалост, изгледа да се такве генерације више не “производе”. Постали смо слаби, оптерећени инстант решењима и задовољствима, а то никако није пут уметника. Склонити се некоме са пута је узвишено, а склонити се сам са свог пута, због осећаја немоћи садашњег тренутка у реалности никако није добро, а када причамо о правој уметности није ни могуће. Поготово ако причамо у контексту времена као вечности, а не времену као - одмах и сада. Ми који смо већ “паковали пинкле” и провели извесно време у иностранству школујући се и радећи, најсрећнији смо када се упутимо преко “границе партитура” у наш свет, свет уметности, свет музике. Иза тих граница су љубав и слобода правило, а ја трагам за таквом реалношћу. Човек мора да трага, да воли и буде слободан! То је права перспектива и реалност без баркода.
Мирослав Стајић
Седам дана Сомуса
Сомборске музичке свечаности сутра се настављају концертом белгијске пијанисткиње пољског порекла Јоане Трећак, да би уторак био посвећен стваралаштву композиторке Исидоре Жебељан. У среду насупа оркестар Камерата академика под управом Александра Којића којем ће се као солисти придружити пијанисти Ратимир Мартиновић, Михајло Зурковић и Лидија и Сања Бизјак, док је следеће вече резервисано за дуо Александар Тасић (кларинет) и Зоран Крајишник (гитара). Последња два дана фестивала обележиће концерт чувеног клавирског педагога Жака Рувијеа, те наступ џеа пијанисте Бојана Зулфикарпашића, коме ће се на сцени сомборског Народног позоришта придружити и француски саксофониста Жулијен Лору.
