драмских писаца, са европском адресом, каријером и репутацијом. Његова драма “Буре барута” средином деведесетих отворила му је врата успеха у свету. Прво као позоришна представа у Југословенском драмском позоришту, у режији Слободана Унковског, затим на више десетина европских сцена, да би у филмској верзији, са редитељем Гораном Паскаљевићем добила репутацију једног од антологијских дела наше кинематографије.
По драмским текстовима Дуковског, међу којима су најпознатији “Балкан није мртав”, “Маму му јебем ко је први почео”, “Дракула”, “Друга страна”, “Празан град” и други, превођеним на бројне језике, стваране су врло успешне позоришне представе и филмови широм Европе.
Нова драма Дејана Дуковског “Дух који хода” имаће своју праизведбу 15. септембра у Српском народном позоришту. Редитељ је Александар Поповски, још једно од значајнијих имена позоришног света овог региона који се за текст Дуковског одлучио из потребе да”себи објасни како један индивидуалац може да фукционише у свету који смо створили последњих петнаест година”.
* Публика Српског народног позоришта биће ускоро у прилици да премијерно види још један ваш комад који представља праву дијагнозу садашњег времена и да питања које покреће пепозна и као свој дубоки, интимни проблем. Ко је тај ваш јунак Александар Мара кога сте представили као оног који „ крваво гази све и сваког што му стоји на путу”?
- Мара је човек без лица, уствари човек са хиљаду лица. Он је неко коме је нанета неправда, која му дубоко разара живот и он решава да разори неправду. Уствари да разори неправедни систем. Он је тај који поставља дијагнозу. Његова мисија је прилично лудачка, па можда је он само један лудак чије лудило постаје стварност... Мара долази из света позоришта као супер херој из света фикције и на свој врло специфичан начин спашава свет. Тражи своје мотиве у Шекспиру. Ослања се на Хамлетову правичност и разборитост, живи у својој позоришној илузији, али за разлику од Хамлета врло је конкретан у физичким намерама и учинцима. Окрутно, путем хипнозе и физичког елиминисања мења своју ситуацију и свет на боље. Али не може бити херој, или јесте херој прљавих руку. Мара је суров и зао као свет који га окружује. Он је само производ или нуспродукт тог света корумпираних моћника и тирана. У ствари, обичан човек.
* Са редитељем Александром Поповским сте остварили велике успехе, и у позоришту и на филму, колико је за писца важно да има правог „тумача” свог дела, поготово када је реч о праизведби која често одређује будућност једног дела?
- Мени је изузетно важно и драго да опет са Ацом радимо праизведбу мог комада. Заједно смо били “неки нови клинци”. Он зна мој сенс и ја његов. Зна да надогради моје идеје, а мене инспиришу његове. Аца је врло талентован режисер. Сада и веома искусан. Заједничка енергија у истом правцу је врло значајна у позоришту. Наравно да је улога тумача или режисера од пресудног значаја генерално за сваку представу, а поготово за праизведбу једног комада. Наравно да је исто толико важна и цела екипа, а у овом случају то је врхунска екипа... Од продукције до глумаца који су сјајни. Ја сам у животу имао среће да радим са великим режисерским именима као што је Аца, или Унковски, Готчев, Паскаљевић... Е сад, једном приликом је Јован Ћирилов рекао, имамо прави комад, најбољег режисера и глумце, а сад нам треба још нешто...
* Колико је на ваше формирање као драмског писца утицала чињеница да је ваш професор био Горан Стефановски и који су то аутори европске драматургије затим били за вас инспиративни?
- Пуно тога сам научио од Горана. Био сам примљен у прву Горанову класу са својих седамнаест година и мени је он био као други тата. Осим што је велик драмски писац Горан је и фантастичан педагог. Он је на неки начин формирао суштину мог позоришног разумевања. Не само као драмску технику, него и начин гледања света око себе. Од њега сам научио да ценим Шекспира, а затим и читам енглеске драмске писце као Бонда, Пинтера... Учио сам наравно и од наших тада заједничких аутора као што су Душан Ковачевић, Душан Јовановића, Слободан Шнајдер, да не заборавим Ацу Поповића... Уопште цела та југословенска сцена је веома утицала на мене. А мислим да је била веома значајна уопште и у свету. Касније сам имао прилику да прилично пратим немачко позориште...
* Припадате кругу драмских аутора са ових простора које је препознало савремено европско позориште. Шта је по вашем осећању оно што ваш драмски рукопис чини универзалним и свуда разумљивим?
- Па ваљда пар ствари које се свуда разумеју. Није секс и насиље, тога има пуно... Ваљда оно друго између. Не знам, хумор који је тешко дефинисати, можда и сама драматичност контекста у ком су настали... На крају крајева и срећа да се нешто појави у право време и на правом месту. Искрено и не знам, а оно што сигурно знам је да кад се “Буре барута” појавило у Београду, текст је био прихваћен као домаћи и престава је поносно представљана напољу. Иако се тад земља већ почела распадати, још увек је постојао неки заједнички културни дух. Као дух који хода. Јован Ћирилов је тад максимално допринео да се мој рад престави у свету.
* Да ли је могуће поново успоставити неки заједнички културни или бар позоришни простор у региону и како ви видите будућност овакве сарадње?
- Било би глупо да не буде тако. Уствари глупо је што се уопште распао. Ми смо се у сваком погледу разјединили, да би се сад опет морали сјединити. Желимо исте ствари, бољу будућност... Разумемо се прилично, у сваком случају боље него рецимо са Финцима... Ја и даље не осећам да сам прешао у другу државу кад пређем границу између нас и вас... У сваком случају тржишта су мала и глупо је не искористити то.
Нина Попов
Нови филм са Гораном Паскаљевићем
* Које су то теме из света који вас окружује које би по вама могле прерасти у неку будућу драму? Шта је тренутно актуелно у вашој стваралачкој радионици? Где се све у последње време играју ваше драме?
- Можда враћање ка мало хуманијем друштву, можда спас планете, можда сјај из очију неког детета, можда спас у Галичнику... То је прелеп напуштени град високо у планинама на Бистри, где сам се делимично преселио. Имам идеју да пишем драму која почиње ту. Надам се такође да ћу са Гораном Паскаљевићем успети да завршим филм за који смо почели да радимо сценарио базиран на мом комаду “Изгубљени Германци”. Представа у режији Унковског и даље игра у Скопљу. Било је неких идеја да гостујемо у Србији... Срећан сам да се моји комади још увек играју, углавном по Европи. Поносан сам што је то чак и у Грчкој.
