први пут у својој петнаест година дугој историји музицирајући у главном граду и великој дворани Коларчеве задужбине, на најадекватнијој концертној сцени у земљи. Иако је оркестарска понуда у престоници добра (редовни концерти Београдске филхармоније, Симфонијског оркестра РТС - а, Новог симфонијског оркестра „Макрис“, Уметничког ансамбла МО „Станислав Бинички“), порив и амбиција младих војвођанских симфоничара да се покажу и у Београду вредна је похвале и труда, па је права штета што њихово класично осмишљено вече (увертира,инструментални концерт и симфонија ) с избором познатих романтичарских композиција Јана Сибелијуса и Јоханеса Брамса, а посебно могућност да се чује и подржи на почетку обећавајуће каријере и 24 - годишњи солиста Роберт Лакатош, нису завредили више интересовања.
Искусни амерички диригент Филип Гринберг, актуелни уметнички директор Кијевске филхармоније, с ентузијазмом је прионуо припреми двоструког музичког догађаја, па је од добро увежбаног, свирачки надахнутог и додатно мотивисаног ансамбла, ненавикнутог на осетљиве акустичке погодности Коларца, добио и више но оптималну јачину звука и наглашено подвучених динамичких односа, али и усклађено, самосвесно, пуно, на потребним местима и префињено предавање. Жеља да се искажу у најбољем светлу и да оставе упечатљив утисак, учинили су да веома оштре, скоро грубе акценте, прегнантне ритмове пуне драматичног немира и моћне динамичке налете и кулминације чувене Сибелијусове „Финландије“ доживимо не само као олујне и узбудљиве, већ повремено, као прегломазне и превише интензивне. С друге стране, уводном гудачком тремолу при стварању атмосфере узнемирености и извесне злослутности, као припреме за улазак солистичке деонице у чувеном Концерту за виолину и оркестар у де - молу, опус 47, истог аутора, недостајало је оно „нешто мистично“.
Даљи ток оркестарског сегмента овог, у репертоару многих виолиниста омиљеног дела, донео је обиље „одушевљених“, врло експресивних и снажно „нашпанованих“ прелаза, те искусне подршке и припрема за наступ солисте и лепих међусобних дијалога (с првом виолом, на пример) и сагласја (лирско „смирење“ с обоом и кларинетом) у првом ставу, али и потоњу, до краја потенцирану жестоку борбу и пренапрегнутост у оба медија. Разуме се да се највише очекивало од тумача водеће виолинске партије, Роберта Лакатоша, скорашњег лауреата такмичења „Пабло Сарасате“ у Шпанији. Да ли велика нада нашег извођаштва поседује финоћу, виртуозитет, самосвојну уметничку персоналност, изражен креативни нерв и јарку емотивност, те онај тако битан фактор изненађења, дакле, свестраност високог формата потврђиваће се током, верујемо, растуће каријере. У сваком случају, млади Лакатош је од прве освојио публику сигурношћу и енергичношћу наступа, правим виолинистичким ставом, квалитетним звуком и дивним високим регистром, све време сведочећи о озбиљном приступу партитури, минуциозној и музикалној интерпретацији, али и присном „дослуху“ с диригентом Гринбергом који је чврсто обједињене музичаре понесено водио линијом великих динамичких контраста и садржајних супротности. Представивши се у лепом светлу и пуној форми, виолинска звезда у успону испраћена је дугим пљеском и овацијама.
У другом делу вечери, пред знатно проређеним аудиторијумом нашла се Брамсова монументална, густо оркестрирана, Друга симфонија у Де - дуру, његова „пасторала“, добро звучећих дијалога хорне и дрвених дувачких инструмената, те сонорно обојених и компактних гудача у првој теми. Племенитошћу је пленила широка кантилена у виолончелима на почетку другог става, а трећи је деловао пријатном пасторалношћу и умешно дозираном изражајношћу. Интерпретација је у целини протицала у снажном емотивном и физичком напону, а захваљујући знању, искуству и осећају сугестивног и максимално ангажованог диригента и моћног, правог „брамсовског“ оркестра достигла висок уметнички ниво.
Марија Адамов
