А када се о те симболе социјализма/комунизма удара палицама, сигурно не очекујете музику која је неутрална, која не асоцира ни на какво време или политичке струје, али добијете хипнотишући и сасвим прихватљив звук.
Такав неочекивани склоп лимене инсталације и бубњарских способности, имали сте прилику да чујете уживо на овогодишњем Фестивалу уличних свирача, када је музичар Филип Ђуровић искористио концептуално дело “Преобличавање” ликовног уметника Игора Антића за стварање импровизоване музике која је присутне дословце оставила без даха. И све то као пуки експеримент.
- Сматрао сам да би било интересантно да симболи социјализма и комунизма добију форму музичких инструмената баш на овом Фестивалу који је отворен за публику свих узраста, и то на месту које је било некадашњи војни комплекс - каже Антић, додајући да га, при слушању једног музичког дела, обично занима склоп звука и форме инструмента који је произвео тај звук, тачније “естетска презентација” инструмента као интегрални део музичког дела. - Ударање о симболе је само по себи помпезан чин, ударци тимпана и штапића ођекују и привлаче пажњу, као да се нешто важно саопштава. Гудање по петокраки би звучало превише депресивно, носталгично.
Срп, чекић и петокрака приказивани су још 2006. у Музеју савремене уметности у Новом Саду и не слутећи да ће једног дана послужити као музички инструменти. Али као својеврсно дело оно еволуира и истражује употребу и перцепцију тих некадашњих симбола и сценографије социјализма/комунизма у различитим контекстима.
- Овај перформанс доживљавам као чисто ударање о Игорово дело, а све остало је у интерпретацији те инсталације као музичког инструмента, односно дела које би требало да има визуелну симболику - рекао је бубњар и перкусиониста Филип Ђуровић, који се у свом досадашњем раду није сусрео баш са оваквом комбинацијом уметности, али јесте користио различте предмете као инструменте. - У овоме је најбитнија свесност чиме располажеш и како то можеш да усмериш у датој музичкој ситуацији. Осећао сам се сигурно на бини, иако испрва нисам знао шта ћу да урадим док једноставно нисам кренуо. Верујем да је већини људи ово звучало прихватљиво.
Објашњавајући да велика резонанција даје велику амплитуду и много баса, јер је маса велика и спорије се клати, звучи као “шпанска села”, али када се лим и дрво сударе и ухвате у коштац с ехом неискварених тонова, повуку и слушаоца са собом. Стога, како и сам аутор тог дела каже, уметност има своје предмете изучавања који постоје независно од реакција публике.
- Иако у тренутку стварања уметничко дело није обавезно направљено за посматрача, оно на крају увек њему припада и увек је у некој врсти поређења са његовим личним ставом - објашњава Антић. - И ја сам био радознао да видим шта ће испасти из ове наше сарадње. Не могу да кажем да сам очекивао неку јасно одређену реакцију, нисам ни могао да предвидим шта ће се десити.
Упркос скептицизму који је владао јер, шта ли ко очекује и шта од свега може да испадне, Филип сматра да у таквој врсти извођења нема грешке. Јер, како најједноставије објашњава, како изгледа дело, тако и звучи...
- По правилима оваквог свирања, грешка не постоји, али може да буде нејасно публици шта се музички говори - каже бубњар. - Кад свираш овакав соло размишљање ради против тебе, те само треба бити фокусиран на целу слику. Први звук који направиш, на њега мораш да реагујеш и да га развијаш. Он је најбитнији. Када сам почео гласно, схватио сам да ће се то људима свидети.
Леа Радловачки
Реакције публике део игре
Иако се публици и више него свидео перформанс, Антић каже да се догађало да његови радови буду уништавани и уклањани, да се против њих пишу петиције, али и да привуку десетак хиљада људи. Све реакције публике постају део игре и део рада. Иако постоји неразумевање концепта једног дела, то је зато што људи не издвајају довољно времена да се њиме позабаве. Ипак, стотинак љубитеља уличне уметности се и те како забавило и разиграло уз “грмљавину петокраке, српа и чекића”, а некима је то била, чак, и најбоља изведба на овогодишњем Фестивалу.
