фестивалску награду (Grand Prize of the Americas). Била је то његова светска премијера, а за најбољи је проглашен у конкуренцији с још 21 филмом у такмичарској селекцији фестивала, чије је 40. издање одржано од 25. августа до 5. септембра.
Предвиђања да би то могао бити филм године у Хрватској, али и региону, добила су тако додатну подршку и тежину. Но, још важније је, да смо, по свему судећи, добили вредан и важан филм, о нама самима.
А сем чињенице да је код нас Грлић један од омиљених редитеља прашке школе, захваљујући антологијским оставрењима као што су “Само једном се љуби”, “У раљама живота”, “Чаруга”... успех његовог новог остварења за овдашњу публику додатно је занимљив, јер у њему главну улогу - улогу пензионисаног професора, хомосексуалца и трансвестита, игра Небојша Глоговац. Уз њега, глумачки квартет чине још и Ксенија Маринковић, Дејан Аћимовић и Божидар Смиљанић. Сценарио потписује Анте Томић заједно с Грлићем, чиме се наставља плодотворна, рекло би се и узбудљива сарадња овог тандема, започета филмом “Караула”.
Сви ваш филм дефинишу као “љубавну причу о мржњи”. Уједно, то је и поднаслов филма “Устав Републике Хрватске”. Шта заправо стоји иза овог, колико атрактивног толико и контрадикторног поднаслова?
– Иза тог поднаслова крије се прича о људима који су, као и сви ми, пуни предрасуда, који једни друге гледају кроз клише-наочаре и који затим те једнодимензионалне слике претварају у нетрпељивост. Но, када их невоља натера на то да међусобно морају да комуницирају, када, дакле, по сили нужде морају један другоме завирити испод тог клишеа, онда најчешће у другоме почињу препознавати људско биће. А када се то догоди, када дводимензионална слика постане тродимензионална, онда се ту свашта може догодити. Па можда чак и љубав.
Има ли једноставног одговора на питање зашто толико уживамо у узајамној мржњи? Каткад, што су разлике мање, она је већа...
– Мржња је мање-више увек локална. Мрзе се суседне земље, мрзи се први а не други комшија, мрзи се онај с којим седиш на послу у истој соби... Мржња је велики посао. Тражи пуно енергије а истовремено изједа, празни човека. Не знам колико се у мржњи може уживати? Једино политичари видљиво уживају у њој, јер им је она најбоље помагало за долазак на власт.
Кога би то “Устав Републике Хрватске” када стигне у биоскопе на овим нашим екс-ЈУ порсторима могао разбеснети. С друге стране, коме ће се свидети?
– И ја бих радо знао одговор на то питање.
У овом, чини се као и у свим вашим претходним филмовима, истрајно се бавите живим људима, не идејама. Шта повремено мислећу зверку – човека – чини тако инспсиративном за једну и милион осталих филмских прича?
– Људи су дивно компликоване животиње. Непредвидљиве. За разлику од њих, идеологије су једнодимензионалне и крајње предвидљиве. Између живе особе и мртве идеологије увек су ме пуно више занимали живи људи.
Ако рачунамо и нереализован пројекат “Чудо у Поскоковој драги”, те “Караулу” и “Нек’ остене међу нама”, ово је, када говоримо о целовечерњем филму, ваша четврта сарадња с писцем Антом Томићем. Шта тај спој чини правим?
– Различите смо особе које долазе из врло различитих средина. Да о разлици у годинама и не говорим. Он каже да он вуче наше ликове на светло дана, а да их ја гурам у њихов власити мрак. Укратко; да је он позитивац, а ја негативац. Све то заједно је вероватно предуслов за добру сарадњу у којој, и након свих ових година, још увек уживамо. Доказ томе је да смо задњу руку сценарија за “Устава Републике Хрватске” писали ту, поред Новог Сада, на сјајном “Салашу 137”, на месту чистог ужитка.
Када филм креће у дистрибуцију? Када ћемо га гледати у Србији?
– На плакату ће писати “Устав Републике Хрватске - у Србији од 17.10. 2016.”
Владимир Црњански
