Не зато што Раде Којадиновић није припадао групи одличних, прворазредних хистриона, већ отуда што је из своје скромности, али и одговарајућег погледа на свет и позориште, каријеру градио постепено, не прескачући „степенице“ (а с њима ни улоге), вазда усредсређен на конкретне позоришне задатке а никада на властити статус, свесно сводећи себе на војника театра, који је увек спреман да јуриша на театарске „бункере“, не водећи рачуна о томе колике ће личне жртве поднети, или кроз колике муке ће проћи да би представа настала. И, наравно, да би била добра.
Од дечачких дана, када је као гимназијалац играо у представама дечјег позоришта у Ужицу, преко хонорарисања у вршачком Народном позоришту „Стерија“ (истовремено радећи као службеник), студентских дана проведених у Државној позоришној школи у Новом Саду и првог професионалног ангажмана у зрењанинском Народном позоришту „Тоша Јовановић“, па до преласка у Српско народно позориште у Новом Саду, Раде Којадиновић је био театарска личност пар еџелланце. Пре свега је био глумац – и то одличан – али се бавио и педагошким радом као асистент на предмету Глума у Драмском студију СНП-а, а бивао је и асистент редитеља у великим и значајним пројектима свог театра. Само је у Драми СНП-а одиграо стотинак рола. Српском народном је остао веран до последњег даха. Зато је и добитник Златне медаље „Јован Ђорђевић“, коју својим уметничким доприносом СНП-у заслужују они најбољи. Играо је с успехом и на филму и у телевизијским серијама, али није крио да му је театар много ближи. Штавише, замерао је млађим колегама што неретко предност дају филму и телевизији у односу на позориште.
Каже се да глумци умиру лети, да не би реметили репертоар, али и да никада не одлазе у пензију, зато што увек постоје улоге које, без обзира на своје године, могу да играју, а и стога што глумачки жар и глумачку потребу за сценом није могуће пензионисати. Којадиновић је наставио да игра у СНП-у и пошто је пензионисан, а улоге које је играо бивале су, из представе у представу, све боље. Као глумац никада није престао да сазрева, а глумачкој техници никада није дозволио да „зарђа“. Последњих година је мудрошћу, искуством и, посебно, својом непресушном енергијом бодрио и (ненаметљиво) саветовао млађе колеге, а редитељима који су режирали у СНП-у пружао је незамењив ослонац.
Ипак, Којадиновић је због болести (не и година) морао да се повуче са сцене СНП-а на коју је ступио још 1955. Театру су га привукли знатижеља и несумњиви таленат који је тињао у њему од детињства, а у позориште га је „гурнуо“ савет Душана Животића да упише глуму и постане професионалац. И професионалац је остао до краја. „Позоириште се мора волети и према њему имати крајње професионалан однос”, говорио је чика Раде, „ а ја мислим да сам себе нашао у позоришту. Лепо је када када се споје хоби и професија у једно.“ Добитник је Октобарске награде Новог Сада и неколико награда на Сусретима војвођанских позоришта.
Упркос чињеници да је све ређе излазио из стана, до последњег часа је остао везан за театар, за своје Српско народно позориште. Код првих комшија, Марије и Мирослава Радоњића, и своје домаћице Виолете, донедавно запослене у СНП-у, редовно се и детаљно распитивао о дамарима театарског живота Српског народног позоришта. На крају се једноставно угасио. Раде Којадиновић је био један од последњих сведока високопрофесиоалног и моралног односа према позоришту. Као таквог ће га Српско народно позориште памтити.
Александар Милосављевић
