Даница Грубачки: Шта од наше „Дрине“ може Корејцима да буде јасно?

Даница игра у представи коју је у Српском народном позоришту из Новог Сада режирао Кокан Младеновић. Јужнокорејски фестивал, који је ревијалног карактера, одржан је од 7. до 13. октобра, а представа „На Дрини ћуприја“ играна је чак три пута.

Даница је за наше читаоце дочарала атмосферу с овог несвакидашњег путовања.

Из Сомбора до Београда, па из Београда до Москве. Из Москве, после вишечасовног чекања на аеродрому, препарфемисани крећемо у Јужну Кореју, дакле други свет. (Или ипак први?). Ноћ кратко траје јер возећи се ка истоку ми идемо у сусрет дану, и стижемо у Сеул у преподневним часовима по локалном времену (Сеул је седам сати, и неколико векова испред нас), прича Даница. После непроспаване ноћи, наставља наша саговорница, односно парчета ноћи, стижемо у Сеул, и покушавамо да се одржимо буднима што је дуже могуће, како би бар у наредној ноћи „везали“ неколико сати сна. Ипак се већина глумаца насумично буди између 2 и 5, и уз слатко-слано-кисело-горке грицкалице чекамо доручак после којег почиње нови дан, који је за нас још један туристички, и не обухвата никакве професионалне обавезе, осим да се одморимо.

Будући да је Сеул град у којем живи готово десет милиона људи, у питању је урбана средина са булеварима, авенијама и зградама, који не делују на први поглед као нешто оријентално или „потпуно другачије“. Ипак, на самим булеварима налазе се велике палате њихових пређашњих краљева, и то су по својој архитектури својеврсни градови потпуно другачији од свега на шта смо навикли.

Палате Чангјеонгунг и Гјеонгбокгунг, које смо имали прилику да посетимо, датирају из 14. века, а данас су музеји. У њима су пространа дворишта, шеталишта, језера, вртови, и здања која су била стамбени објекти. Улаз у унутрашњост тих кућа је највећим делом био затворен за посетиоце, али фотографисање је било дозвољено. Што се тиче архитектуре тих објеката, они су готово у потпуности грађени од дрвета, са специфичним облицима кровова и шарама на дрвету у јарким бојама и мотивима који се понављају. Осим ове две палате, посетили смо Национални музеј, и за мене можда најзабавнији - Музеј соли, каже Даница Грубачки.

После туристичког дела, стиже и онај због ког је ансамбл СНП-а позван у Сеул – „На Дрини ћуприја“.

Прво вече играмо пред готово пуном салом једног од више десетина сеулских позоришта. Чекајући иза завесе нисмо знали шта да очекујемо, будући да смо ми иза завесе гласнији него публика у сали. Иако није било реакција, односно овација у току представе на неколико кључних места где их (иначе) буде, на крају представе би се рекло да је публика дивно реаговала уз ситне покрете интензивног аплауза и насумично „воу!“, присећа се млада глумица.

Следеће две вечери било је мање публике него прве, али реакција није изостала. Ако не грешимо, ово је можда и први пут да је неко из нашег региона наступао на СПАФ фестивалу (Сеоул Перформинг Артс Фестивал), и то чак три пута. У питању је међународни фестивал ревијалног карактера, а централни догађај фестивала била је наша „Дрина“.

Иако је одржано мало предавање на тему романа и бољег разумевања историјске позадине за један део публике, и даље сам запитана шта тачно од наше „Дрине“ може Корејцима да буде јасно. Ипак, на крају долазим до закључка да је то не (само) наша политичка прича, већ прича – упозорење да би, нажалост, рата поново могло бити, прича о једном циклусу зла на једном истом простору, и о људским субинама које су без обзира на меридијане – универзалне, наглашава Даница.

Трећег дана наступања наша позоришна трупа је прославила 50. извођење „Дрине“, уз шампањац, торту и музику на крову хотела.

Ујутру крећемо назад, али пут је неупоредиво подношљивији. Чекамо 29. децембар да поново заиграмо у матичној кући, и поново прославимо, али сада на познатом терену, овај јубилеј – завршава Даница своју сеулску причу.

Даницу Грубачки, иначе, Зрењанинци су могли да виде ове недеље у Културном центру Зрењанина, на гостовању представе „Јами дистрикт“, у којој игра једну од улога.

Жељко Балабан