стрипове; ову „формулу“ користе и ствараоци приликом „израде“ нових „производа“. Мноштво елемената - чинилаца те формуле искуствено је одређено и функционише кроз манипулисање тематским и занатским иконографијама. Снага ових одредница највећа је у „производима“ корпоративних стрип индустрија, а слаби како се стрип примиче алтерантивном и ауторском погледу на сам медијум девете уметности. И стваралачка слобода зависи од опредељења уметника - занатлије да поштује постојеће „стриповске“ границе. У свему овоме стрип се не разликује од других грана уметности, али је притисак на њега знатно већи јер је комерцијалност стрипа већа, па су јачи и захтеви да она буде достигнута.
На овдашњим стрип просторима императиви велике продаје одавно не постоје али то ипак не значи да су аутори слободнији у стваралаштву јер их, парадоксално, притиска терет борбе за било какво објављивање што намеће одређену „самоцензуру“ у односу на изневеравање стрип канона. Међу ретким стрип ствараоцима који су издржали искушења ретког објављивања, остајући верни сопственом уметничком профилу, експерименту и трагању у медију, запажено место припада Ђорђу Миловићу (1960), који устрајава у свом доживљају стрипа и, остајући у границама такозваног главног тока, инсистира како на специфичном тематском оквиру, тако и препознатљивом визуелном рукопису што га, свеукупно, чини заокруженом уметничком појавом која ствара интригантна и уметнички релевантна дела.
„Свети дух и вода“ Ђорђа Миловића (издавач Комико, Нови Сад, 2014) по много чему је јединствена стрип творевина. Мада је књига подељена у два сегмента „Свети дух и вода“ и „Додаци“, које чини седам, односно шест краћих целина - прича, у питању је заокружена сторија која се бави односом сензибилног појединца високих идеала и етичких начела и друштвеног окружења које функционише по сасвим другачијим, прилагодљивим принципима због чега је таква особа принуђена да непрестано лута кроз време, од постанка света до данас, и простор, коме је тежиште у Лажиграду, тражећи начин испуњења сопствене сврхе у распону од месијанске помоћи јаднима и немоћнима до потпуне посвећености стварању уметности. Наравно, дефинитивних одговора на питања о друштвеним системима вредности, моралности или осећајности нема. С друге стране су изазови самоспознаје као услова за израстање у целовиту личност, стална жудња за другим бићем, усамљеност као терет али и подстицај...
Бавећи се за стрип сасвим необичним темама Миловић, који у поговору констатује да је ово исповедно интонирана збирка прича, непрестано искушава саме границе стрип медија. Уместо интензивне физичке акције таблама доминирају интелектуални метафизички монолози на моменте херметични, готово езотеријски. Али, привидна успореност и статичност отвара простор за дијалог речи и цртежа у акварелу, од доградње и допуњавања атмосфере до контрапунктирања онога што је изговорено/мишљено и онога што се види (као што се супротстављају реалност и уметничка рефлексија). Реално и фантастично, жудња и усамљеност, вера и сумња у свет и себе у њему, слављење човека као узвишеног бића и спознаја његове беде, отуђености и менталног сиромаштва кључне су тачке ове интелектуално узбудљиве књиге која потврђује таленат свог аутора, односно неслућене могућности стрипа које откривају само прави уметници.
Илија Бакић
