професионалног театра ускоро добити нове директоре.
– Унутар ових уметничких јединица није баш све функционисало како би могло, што се види и по објективно сиромашној продукцији у односу на реноме СНП-а. У периоду пред нама покушаћемо да препознамо шта је то што је битно и за те ансамбле и за ову средину – наводи Ђерић. – Преко нам је, рецимо, потребан шеф-диригент куће, а значајан би био и долазак нових педагога и још неких стручних сарадника. Када је реч репертоару, циљ је да он буде и атрактиван за публику и подстицајан за балетске играче, оперске уметнике, музичаре... И планова у том правцу има доста, али тек ћемо видети шта је од тога реално, односно да ли постоје потенцијали за њихову реализацију, и у финансијском и у извођачком смислу.
Ко ће бити нови директори Балета и Опере и хоће ли бити промена у Драми?
– Након што ми је предочена могућност именовања за вршиоца дужности управника СНП-а, наравно да сам почео да размишљам о потенцијалним сарадницима, а неке од њих сам и контактирао. Поједина имена већ су помињана и у јавности, мада то није добро, ни за СНП ни за те људе, с обзиром на то да се одређени разговори и даље воде. Када је, пак, у питању Драма, она је доста радила и током лета, већ у септембру излази са две премијере, у припреми су још две, и мислим да нема потребе да се ту сада било шта мења. У сваком случају, нови тим се не прави преко ноћи, а поготово не преко колена.
Има ли назнака да би већ у следећој години Српско народно позориште могло да рачуна на озбиљнију финансијску подршку?
– Причали смо о томе и мислим да ћемо ових дана прецизирати одређене репертоарске планове за следећу годину. Очекујемо и више новца, јер без тога објективно нећемо успети да испунимо зацртане циљеве, поготово када су у питању опера и балет. У значајној ћемо се мери ослонити и на сопствене приходе, што, наравно, не значи да СНП неће покушати да добије нека додатна средства за продукцију и на конкурисима које ће расписивати Република, Покрајина и Град, мада је ту позитиван исход увек неизвестан. Ипак, надам се да ћемо успети да финансијски заокружимо све жељене пројекте, као и да успут решавамо огромне проблеме који се тичу зграде, технике... Већ смо добили обећање од Града да ће нам помоћи у уређивању прилазног степеништа, а обезбедили смо средства и за поправку теретног лифта и тај би посао могао бити готов до почетка сезоне...
Издаци за функционално одржавање зграде СНП су све већи. Прети ли опасност да најављено стављање акцента на покривање тих тзв. материјалних трошкова потисне нове пројекте у други план?
– Продукција мора бити у првом плану, јер иначе зашто би позориште постојало. Није СНП административна установа у којој чиновници зарађују плату радећи писарске послове. Српско народно позориште живи кроз своје представе, драмске, оперске, балетске, као и друге активности везане за свет театра, попут издавачке делатности, која ће у наредном периоду поново, надам се, бити видљива. Требало би тако да се коначно појави Енциклопедија СНП, припремљена је и монографија о Дејану Мијачу, а верујем да ћемо моћи да створимо услове и да “Позориште”, најстарији лист посвећен театру у нас, поново добије и своје штампано издање.
Није тајна да у СНП-у има, рецимо, глумаца који годинама, да не кажем деценијама, нису изашли на сцену, а да безмало имају исту плату као и они који носе репертоар?
– Чињеница је да нема законских услова за исплату стимулација, што је, наравно, потпуно погрешно јер уравниловка никада није добра. Раније је таквих могућности било, и то је давало резултат, јер је постојала додатна мотивација да се ради боље, буде ангажованији... Али то је проблем који надилази саму кућу, баш као што СНП сам не може да се избори за коефицијенте за 40-так запослених, који ће под хитно морати да се доведу у склад са Законом, што значи да ће тим људима плате бити још мање него што су сада. Они имају и искуство и знање и одлично раде свој посао, али због чињенице да не поседују формалну квалификацију – а реч је о специјализованим делатностима за које ни не постоје одговарајуће школе - у појединим случајевима практично ће бити сведени на минималац. Нажалост, то је проблем који ће, бојим се, постојати још дуго, јер се генерално не решава, а немамо ни закон о позоришту, који би предвидео и штитио специфичне услове рада у театру.
Из Покрајине је препоручено и преиспитивање висине ауторских хонорара. Како испоштовати, с једне стране тежину неког аутора на регионалном театарском тржишту, а с друге финансијске могућности куће а да при томе не трпи квалитет продукције?
– Сећам се да смо, још док сам био на челу новосадског Позоришта младих, неколико пута покушавали да се бар на нивоу војвођанских театара договоримо о лимитима када су у питању хонорари. Међутим, то никада није заживело, јер су сви неискрени када дођу у ситуацију да за неки конкретан пројекат пожеле најбољи ауторски тим. И онда се касније у кулоарима сазна да је у том случају тежина уговора била значајно изнад начелно дефинисаних лимита. Такође је проблем и што су ти уговори по правилу нетранспарентни, и то важи за безмало сва позоришта, па се прашина дигне тек када поједине цифре дођу до јавности, иако су можда на другим местима у међувремену исплаћивани и замашнији хонорари. Али ни у овом случају није све црно-бело. Рецимо, драмски писци, композитори, сценографи и неки други аутори често нису адекватно награђени за свој рад, напротив, док са друге стране имамо редитеље који потписују и драматизацију, и сценографију, и избор музике... али када њихов хонорар одскочи, то изван театра итекако пада у очи. У сваком случају, чињеница је да нимало неће бити лако пронаћи жељени баланс, али нема смисла ни унапред одустати и рећи да је то немогуће.
Мирослав Стајић
Није мисија СНП седети код куће
Знале су се раније чути замерке да су балет и опера затворени у новосадско/београдски круг?
– Знамо кроз историју да је Српско народно позориште више гостовало но што је изводило представе на матичној сцени. То је била својеврсна мисија СНП-а и мислим да би ту мисију оно требало да има и данас. У том смислу размишљамо о већем продукцијском учешћу камерних форми, оперских и балетских, с којима би се могло лакше гостовати по Војводини, као и прилагодљивијим сценографијама. Имам, такође, утисак и да је идеја да се повежу и размењују репертоаре велика народна позоришта на нивоу Србије – Нови Сад, Београд, Ниш и Суботица - сада коначно близу реализације и да ће бити финансијски подржана и са републичког и са покрајинског нивоа. Тиме би се, с једне стране, пред новосадском публиком нашао низ нових наслова, а са друге стране и наши би ансамбли добили прилику да буду много присутнији на другим сценама но што је то до сада био случај.
