Иако има комад “Гама кас/ балерина”, њена веза са балетом делује далеко.
Друго изненађење је Форум за нови плес у, до сада, посебном издању. Генерацијски мешовит ансамбл су чиниле активне извођачице савременог плеса, балета, и оне које раде са њима на покрету, игри, кореографији. Прави куриозитет је био то што је тај ансамбл изводио драмски текст, дакле глумио.
Представа “Балерине” је названа документарном представом. Текст је настао кроз интервјуе, а извођачи постали његови коаутори. То се продужава и на сцену где се уз помоћ редитеља/кореографа осмишљава како ће тај текст бити представљен. Дакле, наратив је аутентичан, али аутори га глуме.
Обрт је веома велик. Тенденција представе у режији Миње Богавац и кореографији Оливере Ковачевић-Црњански је да се направи одступница од лика балерине - асексулног тела виле, лабуда или каквог другог чудесног створења. Представа у први план доведи тело извођачице савремене игре као стварно тело, и то тело које говори, насупрот апстраткном језику тела које игра - плеше. Тај говор каже шта се крије иза - “балерина”, осветљава једну мање познату страну њиховог посла духовито названог спортисткиња -глумица.
Кроз различите гласове групе од девет девојака (Јелена Алимпијевић, Соња Батић, Фросина Димовска, Милена Кркотић, Андреја Кулешевић, Јелена Марковић, Сања Павић, Иста Степанов, Сара Тошић), прича прати настанак, развој, запослење... Сведено - каријеру балерина. С много хумора кад је реч о разоткривајућим детаљима попут оног да је балерина увек гладна, да се увек гледа у огледало, да је свесна заводљивости, да јој је најтеже кад треба да се легитимише у друштву, било да је реч о институцијама или приватној сфери. Сцене би се у тим тренуцима претварале у игроказе, па би једна играла негативца, друга саму себе. Често, негативци су саме себи, или другим балеринама, због компетитивности од школе па до посла, којег је све мање.
У неколико сцена, можда и премало с обзиром на то колико је приказана њихова “беда”, показан је сјај занимања којим се баве. Оне су борбене, пргаве, сцену освајају с лакоћом и то у великим скоковима и грандиозним пируетама... Шминкају се саме!
Захваљујући својој уопштености (“Балерине”, не “Балерина”), питкости, хепиенду, благости и нежности спрам драмског набоја који се појављује у назнакама, представа у целини има освајајући дидактички карактер. Као таква, намењена је и веома препоручљива широј публици, поготово оној која тек стасава за разумевање комплекснијих односа, тумачење и истицање раздируће природе појединих психолошких нијанси, важних за универзалнија значења. Највећи квалитет представе “Балерине” је тај што је она, као документарни материјал, поштена и искрена.
Игор Бурић
