Мие Кнежевић и Момчила Миљковића, коју је Миа и режирала. У фокусу овог потресног комада је страдање 14 младих људи у две огромне трагедије које су погодиле Нови Сад у размаку од свега неколико година, а играју Алиса Лацко, Марко Савковић, Димитрије Аранђеловић, Стефан Вукић, Марко Савић, Лидија Стевановић, Драган Којић, Нина Рукавина, Сања Ристић Крајнов, Душан Јакишић, Миодраг Петровић, Зоран Богданов, Сања Микитишин и Драгиња Вогањац...
– Искуство рада на документарној драми сваком од нас било је ново – открива у разговору за “Дневник” Драгиња Вогањац. – У основи документарне драме је, наиме, интрерпретирање изјава, исповести стварних људи, који су у вези с неким догађајем, темом... интервјуисани. У том поступку се отварају разне перспективе како би наведени догађај био осветљен из више углова. На тим темељима је грађен и „Пожар”. Направили смо, дакле, представу која позоришним језиком отвара питања, и то гомилу питања, и отвара перспективе како би посматрач могао да се стави у позицију разних учесника две велике, страшне трагедије које су потресле Нови Сад, јер ништа у њима није црно-бело.
Текст “Пожара” заснива се на хиљадама страница судских списа, вештачења, сведочења преживелих, разговора са родитељима жртава... али без намере да на себе преузме улогу истражитељ, тужилаштва или суда:
– Од мноштва прикупљене грађе Миа и Момчило су направили костур драме, који је током процеса трпео одређене корекције, сажимања, трансформације... При томе је Миа била веома отворена, тако да смо сви више-мање учествовали и у драматуршком и редитељском обликовању представе. Ова нас је тема одмах “ухватила”, окупила, ујединила, јер сви смо - иако су у подели глумци различити генерација, у распону од 24 до 64 године, што практично значи и разлике у искуству на сцени, приступу послу, па и позоришном укусу - већ на првој читајућој проби осетили колико је важна. И сви и сада осећамо велику одговорност за овај комад. Чак смо у некој фази рада можда били и преоптерећени том одговорношћу: да ли смо ми добро разумели, осетили... шта је могло да се дешава са људима који су и лично, интимно преживљавали догађаје о којима говоримо.
У фокусу “Пожара” су, истиче Драгиња, млади људи о којима ова држава толико “брине” и толико „жали” због чињеница да одлазе, да их је све мање, а када треба да учини нешто за те исте младе људе, да их - као у случају Лаунџа и Контраста - заштити, онда се крије иза рупа у закону.
– Једна од важнијих тема овог комада је одговорност. Њоме се маше а заправо је има јако мало. Јер, ми живимо у једној инфантилној држави, а и ми грађани смо инфантилни, и никако да одрастемо и постанемо свесни својих одлука и одговорности које из тих одлука произилазе, али такође и одговорности због нечињења, због тога што не захтевамо, што не питамо, што не инсистирамо, што пуштамо да се неке ствари дешавају, што одмахујемо руком... Наравно, читава ова прича о одговорности се пре свега односи на систем, на институције и појединце, чији је низ погрешних одлука довео до оваквих трагичних догађаја. Јесмо након свега добили Тамарин закон, али морале су да се догоде трагедије у којима је животе изгубило толико младих људи, па онда и да се покрене грађанска иницијатива, како би се нешто померило. Због тога смо сви ми одговорни. Баш сви.
М. Стајић
Комад који далеко премашује локалне оквире
– Изразито сам знатижељна и једва чекам публику. Неколико људи је већ видело комад, њихове реакције су веома позитивне, али нам је важна интеракција са свима који дођу на Камерну сцену, пошто смо у “Пожару” више упућени на публику него што је то можда случај у неким другим представама. Тим је и већи изазов, посебно у сусрету са људима који имају директне везе с трагедијама о којима говоримо - а у овом граду свако зна неког ко је лично, интимно повезан са овим трагичним, трауматичним догађајима. Али мислим да овај комад далеко превазилази оквире Новог Сада, па чак и ове државе. Сви ми који смо родитељи осећамо и посебну емпатију, но уверена сам у то да ова прича дотиче сваког, без обзира на године. Једноставно, немогуће је не бити озбиљно потрешен...
