Роман нерешених загонетки

и „Знак Сагите“ откриле су љубитељима књижевне научне фантастике дела „Новог таласа“ који је дефинитивно извео овај жанр из паралитерарног гета и устоличио га као релевантни сегмент свеукупне савремене литературе (барем у Западном свету; код нас је тај процес веома успорен и далеко од пуне реализације). „Знак Сагите“ је објавио и књиге домаћих писаца које су поставиле темеље овдашње научнофантастичне сцене.

Паралелно са овим активностима Кнежевић је исписивао своју прозу, приче и романе. Кратке прозе сабрао је у збирке „Слутња андроида“ (више издања од 2001) и „Отисак звери у пепелу“ (2009). У романима он искушава различите тематске и жанровске могућности: „Смрт на Нептуну“ (1986, као Ендру Озборн) стилска је вежба на препознатљиву „свемирску“ тематику; „Црни цвет“ (шест издања на српском од 1993, једно издање на енглеском 2005) спаја искуства жанра епске фантастике, односно класичне фолклорне фантастике; „Човек који је убио лептира“ (1996) први је сегмент нетипичне (и недовршене) епско фантастичне авантуре. Роман „Последњи Србин“ (2009) амбициозно је замишљено и изведено дело у коме се преплићу искуства научне и класичне литерарне фантастике и друштвене сатире. Роман „Слободанида“ корак је даље у том смеру.

„Слободанида“ (издавач Еверест медиа, 2014) започиње као научнофантастични роман - тако пише и у уводном „упозорењу“ - смештен у алтернативну 2006. године у којој на београдском Великом ратном острву пуном паром ради Карусел, објекат за престижну забаву која се састоји у привременом пресељењу личности корисника у „аватара“, роботолику машину сачињену врхунском (тајном) технологијом. Аватари имају облике и лица знаменитих Срба од Карађорђа, Његоша, Вука Караyића до Драже Михаиловића, Андрића или Наде Димић. Управа као новитет активира аватара са ликом Тита и многи клијенти су вољни да „уђу“ у њега. Далеко од Београда, притворени Слободан Милошевић добија необичан (ослобађајући) предлог; једнако бизарну понуду добијају Луна Лу и Димитрије Војнов. Како прича одмиче, убрзава и усложњава тако се њена жанровска препознатљивост релативизује и постаје секундарна у односу на елементе друштвене и политичке критике и сатире. Пратећи своје замисли аутор без појашњења мења или допуњује принципе које је поставио, остављајући недоречене многе приповедачке рукавце па се број питања без одговора непрестано повећава (што фрустрира жанровски оријентисаног читаоца). У коначном ишчитавању „Слободанида“ се (без обзира на аутореве интенције) открива као низ провокативних загонетки на које читалац треба сам да да одговоре, почев од питања зашто би било који добростојећи Србин (по природи кратког памћења) хтео да буде у телу уметника или народног хероја до разрешења дилеме да ли овај народ вечито жуди за строгим господаром (макар он не био ни праведан нити водио свој народ у бољитак).

Занимљиве би биле и опсервације о „трампи свести“ и њиховим психолошким изазовима (али је аутор и преко њих прешао). Са тачке списатељског заната провокативно је питање функционалности увођења ликова са именима стварних, живих личности у алегоријску причу. Хтели/умели да одговоре на ова питања или не, читаоце ће забавити прича која би се могла сматрати, барем у једном свом делу, и модернизованом верзијом класичне сатире „Краљевић Марко други пут међу Србима“.

Илија Бакић