и јасно идеолошки профилисане. Оваква су интересовања и овакав ангажман крајње атипични за савремени српски стрип у коме, једноставно, нема (или једва да спорадично има) аутора који се промишљено и уверљиво баве оним што се свима нама дешавало у скорој прошлости и што нас свакодневно окупира, од најтривијалнијих питања голог опстанка од јутра до вечери, све до покушаја сагледавања профила будућности ових простора.
Наравно, и ћутање је облик изражавања става али је, неминовно, по својој природи, пасивно и „помирљиво“. Тиме се изнова актуализује стара дилема да ли музе морају и смеју да „ћуте док топови говоре“, али и у „смутним временима“ пре него топови проговоре односно у данима кад топови заћуте (на краће или дуже време)? На ово питање сваки аутор даје одговор према сопственом доживљају своје улоге у свету. „Ћутолозима“ се може приписати комформизам, дефетизам или елитизам а „ангажованима“ наивни идеализам, пригодност и сумњива уметничка вредност. Јединствени одговор за све не постоји па, отуда, ни општи рецепт за оцену сваког појединачног уметничког дела.
Ђурић је, пак, својим радовима „ушао“ у лавиринте и вилајете наше блиске прошлости и садашњости у коју су се преточили догађаји који су сломили једну државу и епоху али су уместо обећане слободе, демократије и благостања донели јад и беду, бесперспективност за младе и старе, израбљивање оних који раде у немилости тајкуна, ситних бизнисмена, корумпираних полицајаца и судија, политичара и душебрижника. Од тих призора, које свако препознаје и са њима се идентификује застаје дах, стеже се кнедла у грлу и диже горчина у стомаку. Но, Ђурић се не задовољава само бележењем догађаја „на терену“; његови јунаци одбијају да остану кротке жртве и дижу свој глас и песницу како би се одбранили.
У графичкој новели „Тито“ (стрип албум „Тито“ Предрага Ђурића и Јелене Вучић; издавач Росенцрантз, 2015) Ђурић одлази у блиску будућност ових простора, овог пута у 2050. годину, у Нови Сад разрушен вишегодишњим грађанским ратом. Поремећаји који су 1990-тих захватили једну државу и уништили је очито се нису смирили па су и државе наследнице пролазиле кроз немире и нове сукобе. Врхушка која је 2050. на власти ужива у привилегијама и бори се да их очува не марећи за „обичан пук“ који покушава да преживи како зна и уме. За младе нема ни попуста ни милости: или ће се приклонити моћнима и ропски извршавати оно што им се нареди или ће таворити у беди, ишчекујући пропаст.
На ничијој земљи, још непокорен, је и Тито, петнаестогодишњак без родитеља (страдали су у рату), који живи са дедом и слуша његове приче о давном времену среће и благостања које је створио велики друг Тито. Дечаку је тешко да схвати све приче али, истовремено, стално запажа да нема осмеха на лицима пролазника. Он одраста на ивици закона, „пече занат“ криминалца све док, стицајем околности али и доброте коју носи у себи, не почини дело (или преступ) који ће га довести међу борце за правду, у покрет отпора властима и богаташима. Вођен дединим причама или знамењем свог имена, Тито постаје револуционар, намеће се као вођа, онај који, по његовим речима, зна како да људе поведе путевима слободе. Финале приче је горко али и оптимистично; у домену класичног стрипа оно би значило настављање серијала, али „Тито“ свакако не спада у стандардне производе „девете уметности“.
За визуелни сегмент стрипа задужена/заслужна је Јелена Вучић којој је ово први стрип албум и то још у боји. Уметница је амбициозни задатак, уз повремене колебљивости и недорађеност, успешно привела крају представљајући се као талентовани цртач који треба да „пече занат“, али од кога се могу очекивати нови, ваљани радови.
Илија Бакић
