“Час анатомије“ је, подсетимо, проистекао из велике полемике коју је Данило Киш водио крајем седамдесетих година поводом своје књига новела „Гробница за Бориса Давидовича“. У „Часу анатомије” писац говори о књижевности, својим делима, али и о политици и друштву. Може се посматрати као основ Кишове заоставштине, али и дело које представља суштину идентитета пишчевог стваралаштва.
Иначе, неко Кишово дело је овим први пут на репертоару СНП, а и Андраш Урбан такође први пут ради у нашем најстаријем професионалном театру. Одлучујући се да на сцену постави једну од кључних књига модерне српске књижевности, наш познати редитељ указује на то да углавном ради представе у којима је текст пођеднако инспиративан као и свет о друштвено – политичком тренутку. Иако језик дела има политички тон из седамдесетих година прошлог века Урбан је тежио да се више бави савременим тренутком, а не да прикаже политички памфлет. По његовим речима, бавио се односом уметника према друштвеној стварности, у којој је уметник, глумац и грађанин, део света око њега. Андраш Урбан је рекао да оно што критичари и публика у његовим представама називају “политичким”, за њега углавном представља театролошка питања о позоришту.
– Ако ме питате како сам, који је мој однос према стварности, онда могу да кажем: бојажљив. Да ме је страх. Нисам уплашен, али ме је страх од свега што се дешава и свега надолазећег… И оне осредњости који нас гуши сваки дан. И у животу и у уметности – казао је Урбан. Жртве су жртве, без обзира на припадност. Све жртве су наше жртве, па и одговорности… и нису предмет трговине. Саосећање не треба да буде мотивисано припадношћу или подобним идеологијама.
Урбан је додао и да га не занима “множина, демагошко прављење заједница, ентитета, колективности”, већ га занима човек.
– Човек сам. Индивидуа која мисли о себи у релацији са другим човеком…, а лагати о свету и уметности нема смисла. Антиидеологија пре свега! – нагласио је Урбан. У сарадњи са глумицом Сузаном Вуковић, која је драматург, и кроз креативан процес са глумцима представе, сценски текст се код Урбана рађа кроз пробе, разговоре, импровизације који се базирају или на конкретним или на асоцијативним моментима. Уз „Час анатомије“ у представи су коришћени и делови из „Гробнице за Бориса Давидовича“, као и документарна грађа, а текстови сонгова су Кишови и Шандора Петефија које је на српски преводио сам Киш. Проза Данила Киша проблематизује и преиспитује употребу пишчевог језика, огледање у пореклу и породици, стваралаштво посматрано у односу на друштвену средину, а Урбан то види као анатомију у ширем смислу речи, као упознавање и посматрање човека, са глумцима који треба то да „изнесу“ на сцени.
У представи играју: Радоје Чупић, Југослав Крајнов, Марија Меденица, Сања Ристић Крајнов, Игор Павловић, Вишња Обрадовић, Ненад Пећинар, Драгиња Вогањац, Алиса Лацко, Милица Грујичић. Композиторка је Ирена Поповић, сценограф Жељко Пишкорић, костимографкиња Марина Сремац, а сценским покретом се бавила Андреја Кулешевић. Композитор и извођач песме „Братство и јединство“Дамир Авдић, а у представи учествују музичари: Александра Лазин, виолончело, Милена Миловановић, клавир и Иштван Чик, бубњеви. Прва реприза је већ сутра, а затим 11, 16. и 24. марта.
Н. Попов
У сукобу са собом и светом
„Бити професионалним писцем, данас и овде, што ће рећи имати литературу као једину страст и вокацију, то значи живети у сталном сукобу са собом и са светом”, писао је Данило Киш. „Дужност је писца да ту параноидну стварност фиксира, да испита тај сулуди сплет околности, снагом докумената, испитивања, истражног поступка, и да не покушава да, на своју руку, и произвољно, даје дијагнозе и предлаже лечење и лекове”.
