у хотелу „Нови Сад“ у организацији Удружења Личана, Друштва српских домаћина и Матице исељеника Војводине. Личане, њихове потомке и пријатеље у име Организационог одбора поздравио је председник Милош Цвјетићанин који је подсетио да је ово дружење јединствено, јер има традицију још од 1921. године.
– Захвалио бих се посебно градоначелнику Милошу Вучевићу, који је за наше удружење обезбедио простор за рад у Улици Димитрија Аврамовића 4 – рекао је Цвјетићанин. – Планирали смо да ове године обновимо рад Друштва Личана. У мају ћемо одржати Скупштину Друштва, када ће бити права прилика да се подсетимо на прво Личко посело, које је било 16. маја 1921. године.
Да би било честито и богу мило, скуп је благословио отац Ђорђе Стојсављевић, који је, како је рекао, дошао уз благослов епископа Иринеја који је пожелео да оваква саборовања и дружења што дуже трају. Он је подсетио на вратоломне егзодусе Личана, који су их одвели на различите крајеве света и да су захваљујући нити православне вере, успели да се одрже.
– Зато се помолимо богу да се чешће сабирамо, да квалитет живота унапређујемо, да се никада ова добра енергија не распе, да се множимо и да ове сале
буду што тешње – рекао је између осталог отац Ђорђе.
Уметнички доживљај лепотом изгледа, умећем играња и радовања донео је ансамбл СКУД „Вила“ под уметничким руководством Милорада Лонића. Снага и чврстина личког каратера се одаје песмом што је показала изворна певачка група „Ликоси“ и народни воклани солиста Небојша Станисвљевић. Није изостала ни традиционална личка ношња, у којој се издваја капа, која је, према речима естрадног ствараоца Добривоја Павлице, саставни део од 1890. године.
Она симболизује Косово и косовски бој, црвена боја проливену крв, црни обод вечну жалост за изгубљеним српским витезовима, а девет реса девет плетеница мајке Југовића. Личани је носе од када је граничаре, који су бранили продор ислама према западу, Бечки двор преварио, па су турски фес заменили актуелном.
– Дружењима, која су прекинута окупацијом 1941, а настављена тек 1960, желимо да сачувамо традицију – рекао је Павлица. – Мало је једном годишње, али је и то довољно да се људи друже, да евоцирају успомене, да се спомиње Лика, личко коло и тамбурица.
Ј. Галић
