и возају раздрагане Новосађане и госте нашег града или стрпљиво чекају “упаркирани” код цркве Имена Маријина,односно Катедрале. Реч је о коњима Небојше Живановића са Клисе и Миленка Радаковића из Сурчина, који су, за потребе “Новосадског Винтерфеста”, успели да врате дух старинског Новог Сада у модерном руху.
– Нови Сад је заиста град који треба да има фијакер, као својеврсни украс – објашњава Небојша Живановић. – Коњи су поново у центру града, након неколико деценија паузе, а на велико одушевљење суграђана, нарочито деце. Нема ко се није обрадовао фијакеру. Сагласан са њим је и његов колега Миленко Радаковић, иначе власник ергеле “Булић”, која броји чак 150 липицанера, од којих је шест свако вече на располагању Новосађанима и њиховим гостима. Како он каже, самом појавом коња и фијакера дешава се нешто посебно.
– Пуно времена је прошло откако су фијакери возили Новим Садом, чини ми се око 40 година, али овај град заиста има ту културу и традицијиу, а не би ни добио титуле које данас има да их није заслужио – каже Миленко Радаковиц. – Трудимо се да створимо посебну атмосферу и чак смо обукли кочијаше, господу Бранислава, Сашу и Негослава у одела Деда Мраза, а имамо и помоћнике.
Љубав према коњима од најранијег детињства заједничка је нашим саговорницима, као и „ген“ за коњарство. Тако је Миленко Радаковић, са својим липицанерима и око 60 фијакера, свој занат, као и име, наследио од деде. Данас он је присутан чак и у домаћој кинематографији, у филмовима као што су „Санта Мариа делла Салуте“ и „Зона Замфирова“, и упорно се држи својих липицанера, који су, како каже, краљевски коњи. Чест учесник различитих манифестација, као што је „Тамбурица фест“, је и Небојша Живановић, а обојица су са својим грлима већ одавно познати на Новосадском сајму.
– Моји су одувек држали коње. Деда, прадеда, сви су ми били коњари. Отуда и та љубав према тим животињама и том занимању. Данас имам четири коња и возимо се често и радо – поносан је Небојша.
На задовољство обојице, али и наших суграђана и посетилаца Новог Сада, наши саговорници постигли су договор са Градом, као и организаторима „Новосадског Винтерфеста“, компанијама „Нинамедиа“ и „Колор прес груп“, те су вратили старински обичај у центар, на Трг слободе и Змај Јовину. Велику помоћ Миленку и његовим кочијашима и конима пружио је и Новосадски сајам, који је, како каже Миленко, коње сместио у њихове штале, како не би морали сваког дана да долазе из Сурчина. Вожња кошта 250 динара, а обојица су сагласни да је за малишане вожња „фрај“.
– Првих пар дана цена је била 300 динара, али смо то брзо кориговали. Новосађани су презадовољни, 250 динара коштају две кафе у кафићу, али тај доживљај вожње у фијакеру, нарочито за време празника, је непроцењих – уверава Миленко.Коњи који возе центром су, каже Небојша, већ навикли на буку и гужву, пошто су учествовали на разним манифестацијама и сајмовима, те им није страно да пролазе Змај Јовином, а опасности по пролазнике нема.
За мање од месец дана те племените животиње из центра нашег града постале су добро познате, нарочито захваљујући друштвеним мрежама, а препозунатљиве су и фотографије њих са црвеним навлакама на ушима. Како Небојша каже, наушнице су део опреме који служи да ублажи буку и омогући тим племенитим животињама да се фокусирају на глас кочијаша. Небојша, поред тога, са поносом истиче и прапорце које његови коњи носе на амовима, и тако праве препознатљив звук који, заједно са ударима копита по бетону, буди празнични осећај у слушаоцима.
– Прапорци су некада били део парадне опреме, а одгоре су ишле перјанице, за најлуксузнији изглед. Успео сам да дођем до тих прапораца и многи их препознају. Баш ми је пре неки дан пришао један коњар и рекао „Не могу да верујем! Где си нашао те прапорце?“ – каже Небојша.
Наша два саговорника остаће на свом радном месту све до краја зиме и „Новосадског Винтерфеста“, у шали додајући да би могли и дуже, све до лета, те ће наши суграђани још некло време моћи да уживају у звуку коњског каса.
Д. Ристић
Уз саонице је још лепше
Вожња фијакером заиста може пружити посебан доживљај, а Миленко Радаковић уверава да би било још лепше када би пао и снег и забелео град. Тада би, каже, довукао неке од својих шест саоница, па би Нопвосађани у центру свог града добили праву зимску бајку.
