престижног светског такмичења „Sony World Photography Awards”, у категорији „Youth Portrait”. На такмичењу учествују аутори из целог света, а Ивана, као и многи суграђани који је подржавају, с узбуђењем ишчекује крај марта, када ће бити проглашен победник њене категорије, од десет радова који су ушли у финале. Након тога, у априлу ће бити изабран и фотограф године, на основу више од 230.000 радова који су пристигли на конкурс, а међу којима је и дело наше суграђанке.
– „Аутопортрет” је настао спонтано – објашњава Ивана Пејак. – У то време радила сам на пројекту с темом имперфекције. Пало ми је на памет да се фокусирам на моје различите очи, а и волим да радим портрете који су изблиза. Наместила сам статив и апарат тако да ми светло с прозора пада на лице, мало сам поквасила косу, села и „клик, клик, клик”. Отишла сам у школу и једва сам чекала да се вратим кући да завршим фотографију.
Осим те фотографије, Ивана је на такмичење послала и један пејзаж, њој веома драг, за категорију „Околина”, који, нажалост, није прошао у финале. О важности уласка у финале великог светског такмичења Ивана је, по сопственим речима, постала свесна тек с интересовањем медија и пажњом многих, чак и непознатих људи.
– Много њих ми пружа подршку, што ме чини заиста срећном. Има ту и негативних коментара, али их је мало у односу на позитивне. Још кад неко напише или каже нешто симпатично, стварно му се захвалим из срца. Чак умем и да им кажем „Заволела сам те!” – искрена је Ивана.
Ову матуранткињу Гимназије „Светозар Марковић” фотографија је, каже, почела да интересује још у раном детињству те је као мала кућним фото-апаратом „усликавала” све што би видела.
– Када су моји видели да ме то заиста интересује, купили су ми мало бољи апарат па сам ишла на курс фотографије, где сам научила основе. После сам се самостално едуковала путем интернета, стално вежбајући. Када сам још мало напредовала, купила сам још озбиљнији апарат. Тада сам почела да радим рођендане, а пријавила сам се и на Фасхион њеек. Од тада сам два пута фотографисала на тој манифестацији, као и волонтерски на „Егзиту”. Тако сам зарадила за опрему коју тренутно имам.
Прва љубав су јој, каже, портрети, уз повремени аутопортрет, док је у последње време схватила да јој „лежи” и репортажа. Тако је почела да спаја те две категорије, стварајући портрете кроз причу. Да би успела у својој намери, објашњава да јој је потребна озбиљна организација пре и после фотографисања, указујући на то да фотографија није само пуко „кликање”. Ивана Пејак своје фотографије објављује на друштвеним мрежама, те, између осталог, њен рад може да се погледа на „Фејсбук” страници „Pejak Ivana Photography”.
Д. Ристић
