Испод луле дудара, у оранији паприкаш од мангулице
Од раног недељног јутра Ковиљчани, који традиционално гаје поштовање према дуду, окупили су се у парку у центру села
не би ли обележили, овога пута, 21. ракијаду. Манифестација већ дуго носи назив “Парастос дуду”, у сећање на дане када је ову благородну воћку послератна власт почела да искорењује, да би временом, они најзагриженији мештани почели да јој враћају значај, одају признање и ставе је на место које јој заиста и припада.
На мочварном тлу каква је околина Ковиља, стабла дуда дуго су чувала трошне куће, упијајући дневно, “познаваоци” кажу,и до неколико стотина литара воде. Да тих стабала било није, куће од набоја рушиле би се само тако. О значају свилене бубе не треба да причамо, а када смо већ ту, стари Ковиљчани веле да је и буба бирала лист белог дуда, јер јој је онај од црног био киселкаст.
Домаћин манифестације Сава Граорац, са својим синовима, пријатељима и мештанима који су стали уз њега да овај догађај сачувају, каже да је за ракију најлепши бели дуд, као и мурган розикасто-браонкасте боје.
- У њима је сласт, а ја сам се потрудио да засадим стотину стабала, од којих сам на четрдесетак орезао крошњу, те их накалемио - у даху прича Граорац, док му синови с друштвом намештају столове у дебелом ладу парка, а супруга сервира сухомеснате ђаконије од мангулица на првој тезги до ораније у којој се крчкао паприкаш од мангулице. - Бели дуд је пун сласти, диван је и осушен попут сувог грожђа, а када је о црном реч, добар је за пекмез.
Усред дивана, док су први гости с послужавника узимали парчад домаћег ’леба намазаног машћу и посутог алевом паприком, потекла је и дудара ракија испод луле, недалеко постављеног казана. Џак шапурике полако је нестајао док се ложила ватра, а када је ракија почела да цури, одмах се приступило мерењу јачине.
- Кренула је с 26 гради и спуштаћемо је ту негде до испод 20. подеока - каже Граорац са својим асистентима и неколицином искуснијих кибицера, од којих је свако пожелео да упути добронамеран савет. - Најлепша је дудара од 22 града, када одстоји, а потом се пије ’ладна.
Исту причу потврдио нам је Јован Јовић, један од излагача ракије дударе.
- Дудара не сме да буде слаба. Њен прави укус добија се на 22 града. И не треба да вас забрину “бале” које видите када се извади из фрижидера. То је њена чаролија, јер убрзо, на собној температури, осећате њену благодат - у даху је објашњавао чари ракије дударе Јовић, док га је друштво подбадало из прикрајка, “не опраштајући му” што им је својевремено девојку из Доњег, одвео у Горњи Ковиљ, оженивши се њоме.
Уз информацију да је комисија два дана раније изабрала три најбоље ракије, од којих су две биле дударе, а једна од дивље крушке, пристигле из Бачке Паланке, Апатина и Равног села, додајмо да је на тезгама у Ковиљу било свега и свачега - од свилених бомбона, лицидарских срца, кретоша и ћетен алве, преко плетених стаклених балона различитих запремина, до разноразних ђинђува, али и сремачког вина. Ипак, највише је посетиоце мамио укус сланине, печенице, чварака и кобасица од мангулице. Ко је био у могућности да за по’киле чварака издвоји 700 динара и за по’ литре дударе 500, могао је са собом из Ковиља да понесе леп поклон.
С. Савић