Љубав према коњима се преноси с колена на колено

Пасионираним пратиоцима специјализоване ТВ емисије „Коњи поново јуре” једно име није могло промаћи. Препознатљив глас наратора Мирослава Поповића редовно је

 апострофирао име возача двопрега у дечјој конкуренцији Николе Цвјетићанина и упрегнутог пара коња чија имена, како је рекао, „већ и врапци знају”. Радило се о Видри и Ласти, Ајши и Тауру или о Плутону и Букефалу, расним парадним липицанерима.Последњи запажен резултат четрнаестогодишњи Никола, иначе одличан ученик ОШ „Јован Дучић” из Петроварадина, остварио је на недавном „Лористу”, када је на специјализованом Сајму коњарства победио на „Хорсвилу”.

– Била је то практично круна тек завршене сезоне, коју ћу памтити по освајању првог места у Војводини, на основу збира бодова свих такмичења, а било их је у 2016. години више од четврдесет – наводи у даху наш млађани саговорник, уз тек понеку интервенцију оца Милета, док у позадини собе њихове куће на Транyаменту, изнад обојице шљашти одсјај десетине освојених пехара.

Отац Миле, вредни домаћин, који, осим што обрађује 30 јутара земље, узгаја овце и свиње, посебну страст гаји према коњима, а своју пасију лако је пренео и на остале укућане - мајку Деву, супругу Марију, кћери Милицу и Александру и једног од јунака ове приче, наследника Николу.

– Моји преци дошли су из Лике пре пола века, а коње су држали још десетак година, па памтим нешто из тог периода, када сам и заволео те дивне животиње – вели Миле. – После двадесетак година, добио сам свог првог коња, Сокола. Био је то очев поклон и од тада се наша мала породична ергела полако проширила. Данас имамо шест парадних коња, ждребенце Мистер и понија Моли, јер је и бака Дева, као један од главних „донатора и финансијера”, заслужила свог љубимца.
Дружење, вожња двопрега, свечана одећа, параде фијакера, путовања по војвођанским градовима и оним по Србији лепоте су тог, за наше прилике свакако скупог, хобија, али Миле спремно нуди одговор на поменуту опаску.

– Један од наших пријатеља које смо стекли међ онима које везује љубав према коњима, извесни др Рајковић, рекао би вам да коњ дневно кошта колико и кутија цигарета. Дакле, за балу сена и три килограма кукуруза или зоби, довољно је одрећи се поменутог порока и добићете прилику да уживате у вашем четвороношцу – вели Миле, који каже да је пре 25 година неко од наших колега из „Дневника” забележио занимљив детаљ испред њихове породичне куће, те је у нашем листу осванула фотографија на којој су обухваћени трактор, „стојадин” и коњ Соко.
Син Никола још није начисто с тим шта ће уписати после основне школе, али је више него сигуран да ће се још дуго дружити с коњима, у чију смо се лепоту и грациозност уверили на лицу места.

– Помажем оцу у чишћењеу штале и импровизованог корала, храњењу и тимарењу коња, који изискују одређену пажњу. Све их, чини ми се, пођеднако волимо, али када почну да одлучују нијансе, најдража нам је шеснаестогодишња кобила Видра, најстарији међу коњима – вели Никола, који наглашава да му вожња двопрега не одузима превише времена од школских обавеза.

 С. Савић
 

Авио-мајстор фијакер направио

Као сувозач у двопрегу, Никола се калио уз оца Милета који му је, када је преузео место возача, постао главни ментор.
– Ћерке су ту да улепшају ревију, да украсе фијакер – вели Миле, поносно нам показујући најновија, специјално израђена кола. – Направио их је Нестор Слепчев са Ченеја, познат по изради авиона.

EUR/RSD 117.1776
Најновије вести