да ће помоћи фоторепортерима, али му и скренуо пажњу на чињеницу да је Србија једина земља у Европи која нема Музеј фотографије... „Пројекат Музеја фотографије се сели из фиока министара културе Којадиновића, Брајовића, Брадића, Тасовца... То траје деценијама”, наводи доајен новосадске фотографије у писму премијеру.
У разговору за „Дневник” Миросављевић је подсетио да је тек у најновијем Закону о култури Србије фотографија, први пут у нашој историји, призната као равноправан члан породице најзначајнијих делатности у култури ове земље – заједно са музејима, архивима, позориштима, филмом…
– Међутим, то формално признање у пракси још није заживело што потврђује и чињеница да још немамо Музеј фотографије, једину званичну институцију која би се бавила заштитом фотографије, почев од њеног физичког обезбеђења па све до ауторских права оних који се баве креацијом, производњом, проучавањем, пласманом... Уосталом, управо ових дана имали смо покушај корисника фотографија да неком новом законском регулативом обезвреде производе новинских фоторепортера и других стваралаца у области фотографије – наводи Миросављевић.
Због чега је Србији неопходан Музеј фотографије?
– Данас, у време свакодневних ерупција научних, техничко-технолошких сазнања и сензационалних иновација, чак и мала деца констатују да је фотографија слика и да је она најпоузданији, незамењиви мост у комуникацији међу људима. Оно што је некад била само претпоставка, данас је чврст закључак: неписмени су они који не знају да читају фотографије и да се, за своју благодет, њоме успешно служе! Више нема нити једне области живота у којој фотографија, односно слика, није присутна. Ако смо тога свесни, онда се и одговор на постављно питање само намеће: Србији је неопходан Музеј фотографије да би се прикључила осталом свету. Она је једина земља у Европи која нема Музеј фотографије, а чини све да би постала равноправан члан европске заједнице.
Треба, такође, рећи да није у питању светска мода, него насушна потреба да се изађе из вековног мрака и сачува не само национална баштина, него и идентитет садашње, актуелне генерације која није свесна да сама уништава трагове сопственог постојања! Милиони фотографија које настају свакодневно на дигиталним камерама се, скоро истовремено, избришу једним притиском на дугме компјутера. Музеј фотографије је светлост на крају тунела, светлост коју ми у овом тренутку нисмо у стању да препознамо. Али, један бистри шумадијски сељак је, ипак, кад су га снимали фоторепортери, бистро констатовао: „Ко се слика има два живота: овај, док траје, и онај - докле траје фотографија!“
Упозорили сте у писму премијеру и да велико фотографско благо пропада. Како? Јер, за неки обичан свет логично је да сваки фотограф брине о својим радовима...
– Ако друштвена заједница обезбеђује чување архивске грађе, функционисање библиотека - не чувају књижевници своје књиге - галерија, кинотеке... тако и вредне фотографије треба чувати у Музеју фотографије. Велики број фотографа више није међу живима, али су их наџивела њихова историјска дела. Довољно је само споменути непоновљиве фотографије албанске голготе из Првог светског рата, злочине и друге страхоте из осталих ратова, све до недавних којих се сећају и наше млађе генерације. Нажалост, несвесно, свесно или чак намерно(!) , многе вредне фото и кино архиве су уништене јер нису благовремено стигле до Музеја фотографије.
Као „злочин у култури“ сматра се, рецимо, одношење на градску депонију комплетне архиве, фото и филмске документације новосадских аматерских организација - Фото клуба „Бранко Бајић“ и Кино клуба „Нови Сад“. Први је имао колекцију награђених фотографија са традиционалне Светске изложбе фотографија „Златно око“ (одржаване у Новом Саду од 1961. до 1993. године) а други изванредну филмску документацију о изградњи Новог Сада у време његове „ренесансе“ 1951-1971. године. Такође, уништени су „компромитујући“ материјали о НАТО бомбардовању , и многи други. За све то до данас нико није одговарао!
У писму премијеру Вучићу предлажете и да седиште Музеја фотографије буде у Новом Саду?
– Сви путеви фотографије, од њене званичне промоције 1839. године у Паризу, водили су је у свет преко Беча, Пеште и Новог Сада до Београда и других балканских градова. Наш први фотограф Анастас Јовановић снимио је дагеротипију (најстарији облик фотографије) портрет Сремца Јосима Живановића у време док је фотографија још била у пеленама, далеке 1841. године. То је и данас једина сачувана, идентификована, дагеротипија у нашој земљи, која се чува у породици Живановић.
Када наш Први музеј фотографије отвори врата биће то најатрактивнији експонат, јер је на њему сачуван лик првог Србина овековеченог на нашој најстаријој фотографији. Анастас Јовановић је и аутор првог снимка Петроварадинске тврђаве који је начинио далеке 1850, и нашег првог стереоскопског снимка истог објекта на Дунаву 1854. године. Била је то година у којој је Георгије Кнежевић у Новом Саду отворио први српски професионални фотографски атеље на територији данашње Војводине и тадашње кнежевине Србије. Нови Сад заслужује да добије Први музеј фотографије јер је изнедрио професора др Вука Маринковића који је у свом уџбенику физике, штампаном 1851. на српском језику, први описао цео поступак добијања фотографије, први филмски кадар у историји нашег филма снимила је камера на новосадској жељезничкој станици 1896, први легитимни аматерски фото клуб у овом делу Европе је основан 1901. године управо у Новом Саду.
У епистоли премијеру наводите и да би Музеј фотографије могао бити и при некој од постојећих институција. Шта је спречавало да се питање Музеја фотографије до сада већ реши на тај начин?
– Све постојеће институције имају стручне кадрове који добро познају значај фотографије у нашој култури и они би се лако прилагодили раду у Музеју фотографије. Међутим, због несигурног финансирања наше културе пружају отпор активностима Музеја фотографије јер сматрају да ће „за исте паре морати дупло да раде“! Неки су чак и против отварања посебног Музеја фотографије јер би и тада“ при подели оскудног колача добили умањени део“. Формално правне препреке не постоје да Музеј фотографије заживи при Матици српској, при било ком од музеја и архива. Он би био радо прихваћен, али с „опипљивим миразом“. Једна од могућих, али тежих варијанти је и приватна иницијатива, којој, такође, недостају средстава и одговарајући простор. Спонзоре је данас тешко наћи па је зато одлука државних органа најмериторнија. У том случају није искључена ни друга локација Музеја фотографије изван Војводине, без обзира на прокламовано опредељење за децентрализацију наше културе.
Део Ваше богате грађе, коју сте деценијама прикупљали, предали сте недавно Архиву града Новог Сада...
– У нашим архивима скоро да нема фотографија, јер она до скора није сматрана архивском грађом! Тај однос се сада радикално мења па фотографија у архивима заузима све значајније место. Архив града Новог Сада се ових дана сели у нову репрезентативну зграду у којој ће и фотографија добити запажено место. Амбиције новог младог руководства су велике, а ту је и жеља да се помогне у конституисању Музеја фотографије. Изашао сам им у сусрет и Архиву града Новог Сада поклонио неколико хиљада документарних фотографија које сведоче о догађајима и развоју Новог Сада у прошлом веку. Резултат те сарадње је изложба фотографија приређена поводом обележавања пола века од катастрофалне поплаве 1965. године. Сада већ радимо на новом пројекту – „Пола века од прве шампионске круне Фудбалског клуба „Војводина“. Све је то лепо и скромно, али Музеј фотографије тражи снажнију подршку, без обзира под чијим кровом ће дисати пуним плућима. Већ дуго чека тај дан. Што пре дође и Новом Саду ће сигурније бити отворена врата под ласкавом титулом – Европска престоница културе.
Мирослав Стајић
