– педагог, етнограф, музеолог, књижевница и преводилац, која је иза себе оставила драгоцене и још увек непревазиђене етнолошке радове и учествовала у оснивању неких од наших најважнијих музејских институција, а позната је само у уском стручном кругу. Ако се томе дода да је говорила девет језика, објављивала радове на некима од њих, преводила текстове из области књижевности, педагогије, психологије, етнологије, сакупљала народне приче, бајке, песме, писала приче и романе, прикупљала етнолошки материјал и писала текстове из области етнографије, чињеница да шира јавност недовољно зна о њеним заслугама и доприносу књижевном, културном и просветном животу више него чуди.
Тачно на дан када је пре 70 година умрла, 30. јуна, у Збирци стране уметности виша кустоскиња Музеја града Новог Сада Душанка Марковић разгрнула је завесу заборава с те, својевремено једне од најистакнутијих личности наше културне сцене.
– О Јелици Беловић се може причати с различитих аспеката – каже Душанка Марковић. – Она може бити предмет изучавања и од ње могу учити и просветно-педагошки радници, и етнолози, и антрополози, и љубитељи лепе писане речи. Оставила је тако много народима на Балкану, а заузврат није добила ништа. Није била за живота награђивана, бар нисам успела доћи до тих података. Ни у породичном кругу није имала превише среће. Још увек не постоји ниједна улица која носи њено име ни у једном граду, а заслужила је да то буде и у Бања Луци, и у Сарајеву, и у Мостару, и у Загребу, и у Сплиту, а нарочито у Новом Саду, где је провела последње две деценије живота. Као да је била жена рођена пре времена. Данас би свака жена с њеном биографијом, а нарочито библиографијом, сигурно била чланица Академије наука, и то не само Србије. Заслужила је да буде и чланица хрватске, француске, пољске, немачке академије...
Јелица Беловић је рођена у Осијеку 1870. године, где јој је отац предавао у гимназији. Ту је завршила основну школу, потом католичку школу у самостану у Ђакову, као и Учитељску школу у Загребу. Студирала је на Вишој педагошкој школи у Бечу и у Паризу. По завршетку студија службовала је као стручна учитељица у Загребу, Руми, Осијеку, Мостару, потом је била наставница Трговачке школе у Сарајеву, а од 1907. до 1909. била је директорка Више девојачке школе у Бањалуци, где су је школске власти превремено пензионисале због њених југословенских идеја. Венчала се 1896. године с Пољаком Јанком Бернаџиковским који је службовао у Окружном суду у Мостару и из тог брака имала је сина Владислава Габријела Бернаџиковског.
По завршетку Првог светског рата Јелица Беловић Бернаџиковски се сели у Нови Сад, где је до поновног пензионисања била наставница у Мешовитој грађанској школи, а упоредо с педагошким деловањем наставила је да се бави етнографијом и музеологијом, објављујући стручне радове, а као еминентни и искусни етнолог учествовала је и у формирању Музеја Матице српске, који је после прерастао у Музеј Војводине. У Новом Саду живле је као подстанарка на неколико адреса – у Ђурђа Бранковића 6, Земљане ћуприје 2 и Југословенске армије 2, где је 1946. године умрла. Сахрањена је на Успенском гробљу, где не постоји ни гробно обележје, а није увршћена ни на листу знаменитих личности које су ту сахрањене.
– Јелица је била пионир у многим областима којих се дотакла, како у везилачкој делатности, тако и дечјој игри и дечјој психологији, али и женским питањима, као што су проституција и еманципација – каже Душанка Марковић. – Једна је од зачетница модерне етнологије на простору Јужних Словена. У часописима „Женски свет“, „Српска везиља“, „Српска домаја“ и многим другим широм Европе писала је поучне чланке у којима је снажно промовисала традиционалну текстилну орнаментику. Посао на заштити и очувању народног умећа видела је као своју мисију и на њој истрајно радила цео живот. Сама је о себи забележила да су јој најдражи везови те да се труди да им подигне цену и љубав међу нашим и туђим светом.
За свој плодан дугогодишњи рад за живота није доживела друштвена признања. И поред таквих резултата рада, Јелици никада нису „цвале руже“. Желела је свом родном граду Осијеку да поклони две куће за зграду будућег музеја с комплетном личном збирком прикупљених везова, а тадашње власти су то одбиле. Њен једини захтев био је да за свог живота буде неплаћени кустос у њему.
Иницијативу за постављање спомен-плоче Јелици Беловић Бернаџиковски у Новом Саду поднеле су чланице Кола српских сестара, а слична је покренута и у Сарајеву: да се постави спомен-плоча на кући где је Јелица годинама живела.
З. Милосављевић
Богата заоставштина
Заоставштина Јелице Беловић Бернаџиковски се данас чува у Хисторијском архиву у Сарајеву, у Музеју Војводине, Рукописном одељењу Матице српске, Универзитетској библиотеци у Лос Анђелесу и у Архиву у Риму. Њен библиографски опус садржи више од 800 јединица. Реч је о више од 50 засебних издања, књига, о 600 текстова у нашим часописима и више од 50 у старним гласилима.
