одржала Смиља Телечки, изазвало је велики публицитет. Зато не чуди што ће на ту тему дружење бити поновљено 15. марта у Новосадском клубу, у организацији Удружења цвећара.
– Економисткиња сам у пензији, али од детињства сам се занимала за кухињу – каже Смиља Телечки, из чије се сваке речи нескривено препознаје љубав према кулинарству и гастрономији. - Мајка ми је, као четвртом детету, а првом женском, омогућила да се уз њу „играм” у кухињи, да бих када сам се удала, настојала да се „докажем” пред свекрвом. То не сматрам само вештином сналажења у справљању разних јела и посластица већ пре свега поштовањем према култури и традицији.
Богата кућна библиотека, али још више предано истраживање у вези с историјатом немачке гастрономије, пре свега у Матици српској, уз помоћ супруга и пријатеља, свакако су допринели снажном утиску и жељи да се њена прича чује.
– А када је о почецима првих записа у вези с немачком храном реч, на том подручју око 800 година п. н. е. народи су месо дивљачи премазивали „медовином”, мешавином меда, воде и јечма, које му је давало хрскавост и тамну боју – каже Смиља Телечки.
Франачки краљ Карло Велики (747–814) био је велики љубитељ хране.
– Увео је обавезу да манастири имају баште у којима ће се узгајати поврће и зачини као што су лук, бели лук, першун, ким и, нарочито, мирођија као зачин изузетно важан за рибу и ракове. Традиционалну немачку кухињу свакако карактерише енергетски јака храна, која је богатија од медитеранске и прилагођена хладном времену и тешком физичком раду. Многи немачку кухињу поистовећују с кобасицама, буткицама и киселим купусом, али је такво поређење неопростиво поједностављење за исхрану у земљи с богатом гастрономском традицијом – уверава наша саговорница.
Уравнотежену, богату и веома укусну кухињу краси мноштво протеина из говеђег и свињског меса, дивљачи, рибе и млека, као и њихових прерађевина, зналачки укомпонованих с поврћем, воћем и зачинима из сопствене производње. Када се то и лепо сервира, добија се потпун ужитак.
– У Немачкој се добро једе и изврсно кува, а основу кухиње чине регионални производи па су је отуда и гастрономи поделили географски. Типично севернонемачко јело је „лабскаус”, мешавина млевене говедине, кромпира, цвекле и лука, гарнирано јајетом на око. У Хамбургу, лучком граду, у деликатесе спадају лињак, шаран и јегуља, којима од перади равноправно конкурише пачетина. Регија Берлина позната је по шпаргли и каривурсту – кобасици с каријем, димљеним свињским котлетима, телећој yигерици прженој с јабукама и црвеним луком и, дакако, крофнама – набраја госпођа Телечки, уз напомену да берлинска кухиња има много додирних тачака с бранденбуршком.
Нема ко није чуо за баварску кобасицу и њен репрезентативни бренд, белу кобасицу, познату још од 1857. године.
– Али не сме се заборавити ни ајнпрен супа, некада свакодневни доручак земљорадника и сиротиње, као ни кнедле, резанци и ринфлајш – искључиво јунеће месо из супе, те баварска пецива и слатки сенф. Тај крај је познат по производњи и потрошњи кромпира, који, упркос свему, никада није надмашио популарност кнедли од хлеба – истиче Смиља Телечки, додајући да тај специјалитет потиче из кухиње сиромаха.
Из беседе Смиље Телечки могло се још чути да је у источној Немачкој на трпези често сољанка – украјинска чорба с кобасицом, док су уз реку Шнапс према Пољској омиљена јела шаран, плава пастрмка и димљена свињетина.
Сава Савић
Кисели купус и ташци
Швапска кухиња позната је по шкембићима, аугсбуршком киселом купусу с буткицом, али и мауташен ташцима.
– Занимљиво је да се ташци справљају с уситњеним месом и поврћем, а једу се на „зелени четвртак”, који претходи Великом петку – објашњава Смиља Телечки.
