После јавне расправе која након тога мора да уследи, градски парламент би требало да усвоји тај базични документ који ће садржати предлог шта треба побољшати у правном и организационом смислу када је то културно добро, којим нико не управља, у питању.
- Тај документ треба у првом реду да обезбеди заштиту културног добра - каже архитекта-конзерватор у градском Заводу за заштиту споменика културе Слободанка Бабић. - Треба да обезбеди истраживање, комуникацију између свих учесника у том процесу и да да принципе коришћења таквих вредности које су нам дате у наслеђе и које и ми желимо да сачувамо и предамо следећим генерацијама. Постоје три фазе у изради. Ми смо на крају прве, базичне. Следи нам креирање визије Петроварадинске тврђаве и алата којима ћемо ту визују остварити. Трећа фаза је сама реализација плана.
По речима Слободанке Бабић, у израду тог стартешког плана кренуло се новцем који је Завод за то добио из покрајинског буyета. Рад на плану подразумевао је укључивање великог броја стручњака различитих профила. Формиран је тим, који је имао представнике из домена просторног планирања, туризма, пејзажне архитектуре... Сам Завод за заштиту споменика културе је у области којом се иначе бави пошао од студије заштите Петроварадинске тврђаве коју је израдио између 2009. и 2013.
- Имали смо одличну основу, потпуну анализу, валоризацију простора и свих објеката - објашњава Слободанка Бабић. - То је базична информација о културном добру као таквом, у стању у којем га затичемо до детаља. Социолошка студија, која је такође урађена, открила је занимљиве податке, који говоре о односу Новосађана према Тврђави, посебно становника подграђа, Старог Мајура и Петроварадина. Из анализе анкетних листића, који су били обимни, види се колико су становници Петроварадина, посебно Мајура, везани за Тврђаву. Дух места Петроварадина и Тврђаве се сачувао све ове године, без обзира на смену становника. Њихови одговори су нам драгоцени и биће нам добродошли код креирања визије јер сви су они изрекли своје виђење проблема и начина на који би се они могли решити. У следећој фази, у којој желимо да креирамо визију Тврђаве, транспарентност и учешће свих актера који се доводе у везу с њом, веома су нам битни.
Тврђаву оптерећује мноштво проблема, а један од кључних је то што њоме нико не управља. Како каже Слободанка Бабић, проблеми се преливају „из једне посуде у другу, па трећу док вода не изађе из кофе“, а ниједан не буде решен.
- Истраживали смо моделе управљање које имају слична добра у Европи, али не постоји једниствен рецепт, свако мора да одреди свој концепт - каже Бабићева. - На нама је да га одредимо у складу са специфичностима наше Тврђаве.
Тврђава је, по њеним речима, 1948. утврђена као културно добро, а 1991. категоризована као прострно-културно-историјска целина, али јој никад нису утврђене границе. По садашњем предлогу који чека усвајање, Тврђава са заштићеном околином, простором који се дизао паралелено с Тврђавом, има више од 350 хектара.
З. Милосављевић
Бедеми су најугроженија места
Осврћући се на садашње стање Тврђаве, Слободанка Бабић каже да су проблеми присутни на готово сваком кораку. Карактеристична је потпуна неусаглашеност свих који делују на Тврђави, недостатак умрежености и доношења заједничких програма и планова, који треба да допринесу њеном одржавању. Уз то, има локалитета који треба да се санирају и спречи њихово даље пропадање. Бедеми су пак најугроженија места. Најтежи случај је с делом код семафора. Подграђе, као и читава Тврђава, много трпи и због саобраћаја.
- Колико год будемо улагали у објекте у подграђу, ако не евакуишемо саобраћај из њега, нема им спаса - наглашава Слободанка Бабић. - Те вибрације, динамичка оптерећења која они доживљавају, не доживљава нико у Новом Саду: туда пролази између 15.000 и 20.000 возила дневно. Тврђава је феноменалан ресурс за град, она има огромне потенцијале и нама је циљ да то сви схвате.
