који су војници на редовном одслужењу рока прелазили одлазећи на занимање из касарне на Футошком путу до полигона на Детелинари.
Бочни прозори виших спратова зграде окренути ка игралишту били су наша „осматрачница“. Када бисмо угледали колоне војника, брзо смо стрчавали низ степенице у жељи да се што више приближимо војницима који су одлазили, углавном, на гађања и разне тактичке вежбе.
Водници су бринули о водовима, а на челу и зачељу десетина били су десетари. Научили смо да им разликујемо чинове по црвеној и жутој боји, а када су преко паркинга, у колони по два, ишле читаве чете, било је ту и официра, што је читавој сцени давало посебну тежину.
Некада смо долазак војника чули по песми која је одјекивала издалека, да би се тек нешто касније указало чело младића у сивомаслинастим униформама и под пуном опремом. „У тунелу усред мрака, сија звезда петокрака, петокрака са пет листа, то је значка комуниста“, гласио је текст једне од песама коју смо брзо и сами научили те, марширајући упоредо с војницима, заједнички је с њима и певали.
Било је то време када су „партизански филмови“ били веома популарни, не само међу млађом популацијом, те су нам „прави војници“ бивали још дражи.
Неодговорност појединаца, а наша дечја радознлост и лакомисленост, дозвољавале су да се, по некада, када би се војници, изморени враћали са занимања, „огребемо“ за покоји маневарски метак или празан оквир од полуаутоматске пушке, иако на војничким раменима врло добро памтим и оне М-48.
Најчешће смо у тим непосредним контактима наилазили на осмехе и добронамерна добацивања војника, али смо и сами озбиљно схватали одсечне и строге наредбе њихових претпостављених, када би се са чела или зачеља колоне гласно зачуло: „Тишина у строју!“
С. Савић
