Поред разбарушеног Мике Антића, који је тако лепо певао, па и у нашем листу писао, не може се говорити о Новом Саду „из времена оних“, а да се не спомене и Васа Стајић.
Рођен 10. фебруара 1878. године с оне стране Тисе, Васа Стајић је гимназијалцем бивао што у тадањој Великој Кикинди, што у Карловцима и Сењу, где је и испит зрелости стигао опослити. Сељакање с краја на крај тадашњег КундК царства није било узроковано несташлуком и лошим учењем Стајићевим, већ чињеницом да је од најранијих ученичких дана био засењен социјалистичким идејама и идејама националног ослобођења и слободарства.
Успевши да матурира, одлази на студије права и философије у Пешту, а потом и Град светлости Париз и Лајпциг. Школска путешествија је ипак окончао у столици Угарске, Будимпешти, где је као велики пропагатор идеја свог професора Александра Сандића, и дипломирао 1902. Све ускладу с тадашњим временима, након дипломирања освануо је у Пакрацу, где се задржао две године, након чега је на годину дана прешао у Пљевља, не би ли у тамошњој Гимназији постао професор и суплент.
По преласку у Нови Сад, активно се укључио у национални рад, али и научни, написавши више од 20 књига, од којих је за нашу варош најзначајнија свакако она под насловом „Новосадске биографије“ у шест томова. Запажен као својевремени издавач часописа „Нови Србин“ и „Просвета“, од 1920. до 1922. је постављен за секретара Матице српске и уредника њеног „Летописа“, да би 1935. и наредну годину, као председник, био и на челу Матице. Као „зачин“ његовог друштвеног ангажмана стоји и чињеница да је један од оснивача покрета планинарства и излетништва у Војводини.
Током свог научног рада написао је више од 100 студија, међу којима се истичу радови о икони српског националног покрета у Преку, Светозару Милетићу (издаи 1926. и дотерани 1938) и Змај Јови Јовановићу (1933).Након Другог светског рата изабран је за, овај пут доживотног, председника Матице српске, али је преминуо већ 27. фебруара 1947, остављајући иза себе и једну енгиму везану за варошку хронику.
Наиме, током мађарске фашистичке окупације њему је било поверено чување елибертационе повеље Новог Сада, којој се након његове смрти, по свој прилици заувек, изгубио сваки траг. Како год било, земни остаци Васе Стајића почивају и данас на Успенском гробљу, а осим што две основне школе носе његово име, Нови Сад му се 2011. одужио и постављањем бисте испред колевке српске националне нововеке културе, Матице српске.
Милић Миљеновић
