пошто су претходно порушиле оба моста преко Дунава.
Дан касније, по уласку јединица Народно-ослободилачке војске Југославије у Нови Сад, ослободиоце је дочекало хаотично стање. Делови града били су разорени после савезничког бомбардовања 6. септембра, окупатор је приликом повлачења онеспособио многе фабрике, путеви су били разровани, а трамвајски саобраћај онемогућен. Уништене су биле телефонска и електрична централа, радње опустошене, а школе су, због привременог смештања рањеника, више личиле на болнице.
Владимир Врговић у „Хроници Новог Сада 1944-1969.“пише да је „ одмах по ослобођењу основана Команда града на челу са генералом Ђорђем Васићем, као и Команда читавог новосадског подручја која је подељена на неколико одељака- општи, привредни, за просвету и унутрашње послове...“ Како је за завршне борбе недостајало живе силе, са градског подручја мобилисано је 2.703 особе свих националности за борбене акције, уз 117 који су ангажовани за потребе санитета.
Главни Народно-ослободилачки одбор Војводине, као врховни орган цивилне власти , основан је још марта 1944.године који се састојао од 42 члана. Одмах по ослобођењу смештен је у Нови Сад, а председавао му је Јован Веселинов Жарко.
Привремени градски Народно-ослободилачки одбор образован је првог дана ослобођења, 23.октобра. Бројао је 18 чланова, а председавао му је, упркос противљењу, прота Алимпије Поповић коме је син погинуо као припадник Народно-ослободилачке војске. Занимљиво је да је Одбор располагао само једном писаћом машином!
Но, то га није омело да војним властима помогне у нормализацији привредног и културног живота. Иницирао је прикупљање хране, огрева, одеће, обуће и организацију смештаја избеглица, али и издао наредбу према којој су све радње морале да буду отворене током дана. Сви чиновници били су позвани да се јаве на редовни посао, забрањено је точење алкохола, али и напуштање града. По ослобођењ су у Новом Саду регистроване 962 занатске радње, које су убрзо биле принуђене да се укљче у производне и услужне задруге. Ради лакшег снабдевања становника отворене су биле пијаце у Темеринској и Футошкој улици.
Са радом су наставиле Матичарска и Пензијска служба некадашње Дунавске бановине. Матичарска књига од 24.октобра више није вођена на мађарском, него на српском језику, док је у Улици Војводе Путника 2, почело евидентирање пензионера ради успостављања исплате пензија.
После неуспешних преговора о куповини Електричне централе са већинским власником, Јеврејско-америчким друштвом, чији су акционари били махом из САД, преузета је управа над тим предузећем, како би се обезбедило редовно снабдевање града електричном енергијом. Само месец и по раније, електрична централа практично је била разорена у савезничком бомбардовању, па је по ослобођењу успешно оспособљена за обављање основних функција попут расвете и у мањој мери трамвајског саобраћаја који је редовно успостављен након седам месеци.
Пођеднака брига владала је и за Плинару, која је за једну петину вредности остала неисплаћена чешком власнику, због избијања рата, па су по ослобођењу убрзани преговори са чехословачким представништвом у Београду у вези с измирењем дугова. Тих дана о Плинари је бринуо инжењер Кирти, а забележено је да је плин био квалитетан. Камени угаљ, потребан за рад плинаре, вађен је из Дунава, из потопљених немачких шлепера код Сурдука и Бачке Паланке.
Све до изградње привременог друмско-железничког моста у мају 1945.године, од 23.октобра 1944.прелазак преко Дунава на сремску страну одвијао се скелом. Што се коловоза тиче, тек мали број улица био је прекривен асфалтом, каменом или „жутом“ коцком, али је још већи проблем било подтло, које није дозвољавало већу носивост.
Четири дана после ослобођења пред Градском кућом одржан је велики народни збор, док је раднички збор одржан у вечерњим часовима у Дому културе, на којима су говорили високи војвођански руководиоци Никола Петровић, Јован Поповић и Јован Веселинов. Њихов задатак био је да објасне „због чега је наредбом Јосипа Броза Тита, Врховног команданта Народно-ослободилачке војске Југославије, успостављена Војна управа“, која је укинута 27.јануара следеће године.
Припремио: С. Савић
Судбина Јевреја и Руса
Према сећањима Павла Шосбергера, дугогодишњег председника Јеврејске општине, ослобођење Новог Сада, тог 23.октобра 1944.године дочекале су само две јеврејске породице и двадесетак илегалаца. У наредних шест месеци, из разних логора, у Нови Сад вратило се још 900 преживелих Јевреја, а према попису уочи окупације, у Јеврејској општини било их је 4.350. Већина њих касније се одселила у Израел. Нови Сад је уочи самог ослобођења напустило и око 2.000 руских емиграната, који су двадесетак година раније избегли од грађанског рата, да би овога пута поново потражили спас у западноевропским и прекоокеанским земљама у страху од одмазде совјетских јединица.
