такорећи нестваран искорак изван омеђених села, улица, кућа, лица... Долазак њихових новосадских вршњака после пет месеци у најјужнију српску енклаву на Косову и Метохији, уверио их је да машта постаје стварност, у нади да ће у скоријој будућности тај проток људи, попут робе, јер економија најбрже руши границе у чега смо се уверили на лицу места, постати свакодневан, лишен било каквих нетрпељивости, предрасуда и стега.
Од тихог новосадског поласка и благе стрепње родитеља који су, очигледно, више од сопствене деце страховали од пута у „непознато”, до срдачних осмеха, заједничких здравица, песме и жеља да се слични сусрети што скорије понове, а дружења постану чешћа и трајна, прошло је тек нешто више од 12 сати. Таман је толико путницима у аутобусу било потребно да из Новог Сада стигну до Општине Штрпце и осете сву топлину домаћина који су им отворили срца и настојали да се максимално реванширају за све оно што су њихови малишани доживели у незаборавном јануарском седмодневном боравку у граду подно Петроварадинске тврђаве.
На административној граници, прелазу на такозваној Белој земљи, одмах код Кончуља, наш аутобус зауставио се после непуних девет сати вожње. Косовска полиција са албанске стране инсистирала је највише на потпуној документацији за малолетнике, све у складу са акцијом спречавања трговине људима. Нико због тога није правио велики проблем, те су убрзо почела да се ређају места и села на путу до општине Штрпце.
После неколико пређених километара дочекао нас је извесни Иван из Ропота, српског села. Пошто смо видели човека који по преласку на страну Републике Србије мења таблице, Иван нам је појаснио да постоје сад три врсте таблица: старе са ознаком КС, привремене РП и оне РКС, које означавају припадност Републици Косово. Српско становништво, по преласку административне линије ка Републици Србији, ставља табле с ознаком наших градова, јер овде, као и „тамо”, важе другачија правила. Процедура је неумољива, а обичан човек муку мучи.
И док нам то прича, показује брдо Прилепац, где је рођен Кнез Лазар... Настављамо даље, а по заставама истакнутим на терасама или пак обојеним оградама у српску тробојку или црвену позадину са црним орлом, јасно нам се даје до знања на чијој смо територији. Тамо где се вијоре заставе Републике Косово, обавезно им друштво праве барјаци ЕУ и САД-а. У Гњилану затичемо војни гарнизон за шведском заставом, а на уласку у село Партеш, са већинским српским живљем, на табли је прецртан спрејом назив места на албанском језику. Тамо где већину чине Албанци, прецртани су називи на српском.
Заједничко свим поменутим местима, као и за Ранилуг, Будриг, Радивојце, Клокот, а нарочито за она када се скрене улево ка Шар планини, јесте прелепа природа и околиш. Благе падине, околна шумовита брда, тамно зелена боја касног маја... никога не остављају равнодушним. Нема ни најављених пљускова и грмљавине, што је путницима из Новог Сада додатно поправило расположење.
На улазу у Штрпце прво смо уочили малињаке, а онда месно гробље. Малињаци су будућност општине, а гробови, макар они исходовани ратним страдањима, надамо се - прошлост. У то су нас уверавали и срдачни домаћини, пре свега члан Привременог општинског већа Живче Шаркачевић са својим сарадником Мирославом Ђорђевићем. Кажу да домаћинство са засадом малине на десет ари, годишње чисто може да заради од 3 до 3,5 хиљаде евра. А до пре неколико година, малина се овде куповала на граме, тек толико да се деца засладе после ручка. Данас, сви показатељи говоре, сласнија је од чувене ариљске, тако да две хладњаче, уз трећу која треба да проради, говоре чему се окреће овдашњи становник, нарочито онај који безуспешно тражи запослење.
Што се осталих делатности тиче, мрка је капа. Чули смо да косовске државне институције полако приватизују сва предузећа, чиме ингеренција државе Србије над њима и де факто престаје. То ће задесити и ветеринарску станицу, трговинска предузећа, пољопривредну задругу и металопрерађивачки комбинат „Иво Лола Рибар”. Једино ће, како нам кажу овдашњи општинари, мало теже ићи са Ски центром на Брезовици, који је и даље у надлежности Скијалишта Србије. Да би овај објекат са стазама и жичарама, које је иначе тешко одржавати, и званично прешао у руке француско-андорског конзорцијума, потребно је положити финансијске гаранције у висини од 168 милиона евра, што је и за овако богате земље велики новац. А ко се тога лати, мораће да у изградњу инвестира чак 410 милиона евра (!), па је отуда јасно због чега се цео случај одуговлачи, што Србији одговара само на папиру, јер овдашњи живаљ једва чека да почне да се инвестира у Брезовицу, пошто то може да обезбеди много лепшу будућност целој општини и не само њој.
Када је о оној тужнијој страни, у вези с поменутим гробљем реч, ствари стоје овако: „Да ли на срећу или на жалост, али Срби и Албанци су овде увек живели једни поред других”, каже Шаркачевић и додаје да баш зато, када је ратно лудило многима помутило разум, овде није било већих сукоба и зулума. Јер, како рече наш домаћин, боље је живети поред, него против комшије.
Али није сваког становника Косова и Метохије задесила таква судбина. У некадашњем Дому пензионера и данас је нужни, „привремени” смештај за избегла и расељена лица. Набасасмо тако на две баке, које су загазиле у осму деценију, Слободанку Илић из Урошевца и Живку Славнић из Призрена. Привремени смештај траје им, ево, већ 17.годину, а у чекању на обећану кућицу и парче обрадиве земље обе су сахраниле мужеве. Утеху им представља чињеница да су им се кћери поудавале, а синови поженили, да живе у Београду, Крагујевцу, Нишу... али их и у грлу стегне када им оду у госте, а снаје и зетови после другог дана почну да преврћу очима и шкргућу зубима, јер је то знак да се кофери, наново, морају паковати и опет правац „привремени” смештај. Да није комшија, које је иста мука снашла, не знају да ли би доживеле и ове године, слажу се обе, уз напомену да су им и прве комшије, Албанци, из Призрена и Урошевца, били у посети.
Младост је оно што буди наду и даје веру у боље сутра. Заједничко, дакако. У ћаскању са групом средњошколаца из Гимназије „Јован Цвијић„, чули смо да њима суживот са Албанцима не представља тешкоћу, јер је то њихова реалност и свакодневница. Недостаје им, веле, мало више забаве, па се захваљују Бори Чорби, што им је у неколико наврата организовао посете Београду. Жале се и на недостатак запослења, али су свесни да, што се тога тиче, ни у Централној Србији, баш као ни у Војводини, није много боље.
На приредби уприличеној у ОШ „Стаја Марковић„, чули смо пој за песму веома талентоване деце, изузетних вокалних могућности. Када се приредба завршила, а деца из Штрпца своје вршњаке из Новог Сада повели на конак својим кућама, један од тих „славуја”, тринаестогодишњи Томислав Миловановић, који је управо у петак прославио рођендан, задовољно је убацивао тениску лоптицу у кош на оближњем школском терену. Поносно нам је открио да је на такмичењу „Прва шанса” у Грачаници освојио трећу награду, која му је и омогућила да се окуша у познатом ТВ шоу програму „Звездице” на ружичастој телевизији. Ипак, неостварени сан му је да буде у публици на „Егзит” фестивалу, на који ће, како му је сестра обећала, ићи када још мало порасте. Ето прилике за организаторе овог чувеног фестивала да једног малишана, који још у Нови Сад није крочио, обрадују позивом да им у јулу буде гост на Петроварадинској тврђави.
Текст и фото: Сава Савић
Наставници и деца
Основну школу „Душан Радовић„ у Општини Штрпце представљали су: директорка Славољупка Михајловић, њена помоћница Оливера Рацић и ученици Милица Мачкић, Јована Митровић, Сара Стаменковић, Растко и Наталија Недељковић и Ања Обрадовић. Из ОШ „Жарко Зрењанин” на Космету су били наставници Слађана Војновић и Војислав Живков, те ученици Лена Марков, Миодраг и Лена Малешев, Лука Балаж и Филип Акин. Како је истакао Горан Бајшански, председник Удружења грађана „Нови Сад”, они нису могли да промене околности и окружење деце из Општине Штрпце, али су их учинили срећним и уверили да у Новом Саду има много оних који мисле на њих.
Од куцкања порука до загрљаја и суза
Када је једној од ученица из ОШ „Жарко Зрењанин”, приликом поласка на пут у Штрпце отац, пожелевши срећан пут, нагласио „да се чува”, лаконски му је одговорила: „Кога да се пазим, па ја тамо све познајем”. Тако размишљају деца, а Лена Марков сјајно је упознала драге госте из Штрпца приликом њиховог боравка у Новом Саду, те је безбрижна кренула њима у госте. Њена мајка, Слободанка, присећа се првог сусрета, када су вршњакиње, свака за себе, први сат после упознавања провеле уз куцкање порука на мобилном телефону, да би после организоване журке све постало другачије, те су сузе и загрљаји приликом растанка трајали дуго, означивши једно ново, нераскидиво пријатељство.
Интересената све више
На помисао да деца треба да им путују на Косово, па још у најјужнију српску енклаву, многи родитељи нису били спремни да прихвате таквав ризик. После ове посете, сигурно је да ће од родитеља који су пратили своју децу из прве руке чути искуства, те ће догодине, сигурни смо, и број новосадских ђака бити већи. Када је о деци из Општине Штрпце реч, која ће у јануару следеће године по трећи пут бити гости Новог Сада, број заинтересованих надмашује капацитете једног аутобуса. Директори школа „Стаја Марковић„ и „Шарски одред”, Миле Стојановић и Слободан Павлетовић кажу да се сада суочавају са чињеницом да је конкуренција толика да ће морати да воде рачуна о томе коме ће указати поверење да посети Нови Сад, а да ће се пре свега руководити тиме да места буде за оне који до сада ту прилику нису имали.
