предстоје у процедури пријема мало зависе од Србије. Једини опипљиви начин да се то спречи је да се озбиљно, а не само формално, запрети повлачењем Србије из Бриселског дијалога, изјавио је у интервјуу “Дневнику” директор Балканолошког института САНУ српски дипломата и историчар Душан Батаковић. Он упозорава да је албанизација Косова и протезање његовог наводно албанског идентитета у далеку прошлост, уз научно недоказиву везу са античким Илирима, део дугорочне кампање која се спроводи систематски већ више деценија, уз садејство многих страних политичких кабинета и тамошњих научних институција, укључујући и утицајне лобистичке групе.
* Да ли је могуће и којим дипломатским путем спречити чланство Косова у УНЕСКО и колико је то значајно за очување српске баштине на Косову и Метохији?
- Ово питање се не може сагледати изван огромне подршке коју самопроглашено Косово ужива међу великим силама и утицајним западним државама. Последњих година, а посебно од Бриселског споразума, склопљени политички арнажмани с Приштином ишли су линијом крупних уступака Албанцима, а редовно су силом админстративних и политичких притисака наметани Србима на северу, уз тек понеки, углавном недоречен и неуспешан покушај да се заштите интереси тамошње српске заједнице и додатно обезбеде статус и сигурност угрожене српске баштине. Садашње дипломатске иницијативе Београда веома су закаснеле, углавном једнократне реакције, лишене осмишљених корака у случају негативног исхода. Немам увид у интерне споразуме наших представника у Бриселском дијалогу, али се стиче утисак да дуга серија уступака Албанцима још није окончана.
Двосмислени однос постоји и према Резолуцији 1244 која остаје само формално покриће за поједине акције, док је преко сто држава већ признало Косово. А сила одређује нова правила, која онда, временом, постану део међународог права. Стога сам, око читавог процеса који се захуктао око пријема Косова у Унеско, веома скептичан. Кораци који предстоје, у процедури пријема, мало зависе од Србије. Једини опипљиви начин да се то спречи је да се озбиљно, а не само формално, запрети повлачењем Србије из Бриселског дијалога.
* Како напредује албанска пропаганда и да ли публикација о нашој баштини на енглеском, може постати део дипломатског наступа државе пред светом?
- Албанизација Косова и протезање његовог наводно албанског идентитета у далеку прошлост, уз научно недоказиву везу са античким Илирима, део је дугорочне кампање која се спроводи систематски већ више деценија, уз садејство многих страних политичких кабинета и тамошњих научних институција, укључујући и утицајне лобистичке групе. Теорија о Албанцима као директним потомцима античких Илира чини све Србе (тада још под општим именом Словена, досељене негде у шестом веку после Христа) „уљезима“ на албанској етничкој територији. То је више један мобилизациони национални програм, него што је поуздано научно знање које се учи у школама по Албанији и на Косову, али и свуда где се предаје историја на албанском говорном подручју. То је само део ширег политичког мозаика који се постепено слаже како би се, у што краћем року, а у складу с резултатима послератног етничког чишћења, изменио национални и културни идентитет овог простора, где је први и основни предуслов брисање српског предзнака на светски значајној културној баштини од Дечана до Грачанице.
У намери да се бујању овакве, псеудонаучне литературе одговори аргументима науке, уз веродостојна документа и упечатљива сведочанства, кренуло се у припрему књиге-тапије о нашој баштини и историји на Косову и Метохији. Под уредништвом владике западноевропског Максима, у издању Себастијан Преса из Лос Анђелеса, настала је монументална књига на енглеском језику, по узору на „Задужбине Косова“ из 1987, али је ова другачије структурисана, прилагођена западној публици. Ја сам као ко-уредник, био задужен за њен историјски део, практично половину књиге, и са екипом сарадника из Балканолошког института САНУ неколико месеци, буквално даноноћно, прикупљао драгоцену документарну и сликовну грађу, како би их сложили на упечатљив начин. Духовна и културна баштина Срба, овде приказана уверљиво и аргументовано, замишљена је да буде наша тапија за Унеско, али државне институције ову драгоцену књигу нису ни откупиле ни разделиле. Велики део средстава прикупила је, на позив владике Максима, наша дијаспора. Књига ни није штампана да би била комерцијално издање, него да се откупом тиража прикупе средства за њен превод на друге језике – у плану је пре свега превод на француски. Још није касно да се Председништво, влада, МСП и канцеларије за Косово заинтересују за ово издање и да његову аргументацију укључе у шире ставове државне политике.
* Колико је значајно заједничко деловање државе и Цркве, која се одазвала позиву Ивице Дачића и шта је с местом САНУ, осталих националних институција па и угледних појединаца и научника у бици којом се одређује судбина нашег наслеђа?
- Било би више него корисно да већ поменуто монументално дело о нашој баштини на КиМ, где има много текстова наших најугледнијих духовника, чланова САНУ, професора универзитета као и угледних страних научних стручњака, буде тачка даљег окупљања и разрађивања стратегије даљег наступа. Појачану активност САНУ овде треба посебно истаћи.
* Мислите ли да би и престолонаследник Александар требало да у овом случају има свој посебни ангажман у свету?
- Њ.К.В. Александар, син покојног краља Петра ИИ, можда је једини Србин из политичке сфере који има беспрекорну међународну репутацију. Наш је недопустиво велики пропуст, заправо катастрофална грешка, што се његова знања, политички утицај код међународних чинилаца, и то не само на европским дворовима, не користи, јер он може боље од других да заговара и интересе Србије и цивилизацијске вредности демократије, мултикулуралности, солидарности и међуверске толеранције.
* Када кажете „циљ је албанска црква”, шта подразумевате под тим?
- У више наврата сам скретао пажњу на агресивна настојања Албанске православне цркве да српску православну баштину на КиМ представи као византијско споменичко наслеђе „православних Косовара“, тј. Албанаца. На Косову нема бројније православне популације, али, по стварању уједињене „природне“ односно „Велике Албаније”, онда би улазак албанских православаца у братства српских манастира на КиМ све до коначног преузимања, по мојој процени, био логичан ток ствари у добро оркестрираном преотимању српске баштине.
* Јесмо ли и колико више од других робови и жртве сопствене историје?
- Пола столећа испирања мозгова комунистичком пропагандом није могло а да не остави поразне последице на нашу колективну свест. Идеолошке поделе су и даље велике и веома забрињавајуће, јер су до конфузије помешани или често неоправдано раздвојени појмови српства и југословенства, титоизма и модернизације, родољубља и европејства. Код нас, на жалост, преовлађује провинцијски европеизам, као паланачки одсјај самоуправног социјализма, који је без неопходног континуитета са новијом српском традицијом, оном, модерном и европском, на коју смо сви, с разлогом, поносни.
Владимир Ђуричић
Главни курс одређују Берлин и Париз
* Били сте амбасадор у Грчкој и Француској, државама које су веома осетљиве на традицију и сопстевно наслеђе. Шта очекивати од Француске и утицајних држава у Унеску и да ли као доскорашњи дипломата и интелектуалац с угледом у светским круговима чините неке личне кораке?
- Не без разочарења пратим како поједине државе у којима сам донедавно представљао Србију, сада активно, с необичним ентузијазмом, лобирају за пријем Косова у Унеско. Већ трећу годину сам ван дипломатских и политичких токова, иако ме повремено страни дипломати консултују око одређених спољнополитичких питања. Упоредо с тим, превасходно преко научне мреже и попречних веза у дипломатским и војним круговима настојим да објасним одређене процесе и упозорим на опасности по европске вредности и укупну стабилност на нашем континенту. Не треба међутим заборавити, да заправо и нема, бар на Западу, самосталних државних политика према Балкану: главни курс се одређује у координацији Берлина и Париза у Бриселу, а усаглашава са Лондоном и централом у Вашингтону. Разлике, којима ми понекад придајемо велики значај заправо су само нијансе.
