не само седиште националног оперативног диспечерског центра пресели у Нови Сад, него и да у Нови Сад буде пребачена електродистрибуција за целу Србију. Први ће корак заживети одмах, а други у року од 365 дана – појашњава председник ЛСВ Ненад Чанак резултате сусрета са Вучићем, до којег је дошло средином седмице, свега три дана након што се лидер Лиге писмом обратио премијеру негодујући због гашења Електровојводине, али и све горе безбедносне ситуације у Војводини и, посебно у Новом Саду.
– Слажем се са свима који мисле да је, када је реч о ЕПС-у, мало то што је обећано. То јесте далеко мање од онога што Војводина заслужује и чиме мислимо да би она све требало да управља. Али је далеко више од онога што је на том плану урађено у протеклих 15 година. Јер нисам приметио да је за то време иједан привредни субјекат враћан у Војводину, напротив, углавном су сељени за Београд, иако је у том периоду столовало и неколико влада које је ЛСВ подржавала из политичких и идеолошких разлога. У том светлу сам и рекао да је влада Александра Вучића прва која препознаје Војводину као део Србије, јер се не либи да у њу пребаци неки део ингеренција из Београда.
Али на ту исту владу Лига је до сада имала низ примедби управо због перманентног смањења надлежности Војводини?
– Зашто би то било контрадикторно? Па наравно да ћемо и даље критиковати сваки потез Владе који опструише аутономнију Војводине, попут тог ускраћивања „на мала врата”, кроз побочне законе, ингеренција покрајинској администрацији. Али, са друге стране, када се коначно догоди нешто позитивно, као у случају ЕПС-а и пресељења у Нови Сад седишта једног од три правна лица која настају трансформацијом компаније, немам право да такав искорак багателишем и тврдим да „то није ништа”.
А да ли сте током разговора о безбедносној ситуацији у Војводини премијер и ви приближили ставове о иницијативи Лиге да АПВ добије, ако не војвођанску полицију, а оно бар посебну управу?
– Нисмо, разлике су остале. Али добио сам од премијера чврста уверавања да ће бити појачан рад МУП-а на терену и интензивиране акције полиције, нарочито против организованог тржишта наркотика, те да ће резултати бити видљиви већ за неколико дана. Ако тако буде, то ће такође бити велики корак напред, јер је безбедност грађана нешто што не сме да буде предмет политичких препуцавања. Сведоци смо да се последњих недеља и месеци број крвавих обрачуна зараћених нарко кланова толико повећао да је Нови Сад почео да личи на Чикаго двадесетих година прошлог века. И мада смо из милион разлога уверени у то да би се с том пошасти лакше изашло на крај ако би Војводина имала своју полицију, уколико најављеним акцијама МУП-а безбедност грађана буде значајно поправљена, и то ће бити знак да смо нешто урадили. Дакле, премијер и ја имамо потпуно различита политичка виђења како решити тај проблем, али и пуну сагласност о томе да се нешто под хитно мора урадити.
Промптно реаговање премијера Вучића на ваше писмо покренуло је и лавину спекулација да је реч о својеврсној најави политичке сарадње СНС и ЛСВ, која би могла да резултује и расписивањем покрајинских и локалних избора за 20. децембар, на чему напредњаци инсистирају?
– Прво, ја нисам био на састанку са председником Српске напредне странке, него са премијером Владе Републике Србије. И наш разговор је био стриктно везан за надлежности премијера а не председника политичке странке. А и ја сам тај састанак тражио као шеф посланичког клуба и посланик у Народној скупштини а не као страначки човек. Друго, изборе за Скупштину АПВ расписује председник покрајинског парламента Иштван Пастор, а он је коалициони партнер господина Вучића на републичком нивоу. И стога не видим зашто би господин Вучић од мене у том смислу тражио било какву подршку, јер Лига и СНС су на различитим странама и у Републици и у Покрајини. Оно што могу да приметиме то је да, ако председница Народне скупштине распише локалне изборе за 20. децембар, верујем да би се стекли услови и за расписивање покрајинских избора, али, понављам, за то нисам адреса ја него Иштван Пастор.
То ипак не утиче на добар део јавног мнења, које је Лигу већ неколико пута видело као коалиционог партнера напредњака, поготово у Новом Саду?
– Да смо то хтели, да нам је то била идеја, ми бисмо то већ били. Али пошто нисмо хтели – то и нисмо. Међутим, тужно је што је у Новом Саду на власти коалиција која јесте, где кључни њен део чине они који су на суду због куповине гласова и других недозвољених предизборних радњи. Последице су лоше стање у граду, незадовољство у јавним предузећима, колапс комуналног система... и због тога трпи сваки становник града, без обзира на политичку припадност - осим оних који су по партијској линији запошљавани по градским предузећима. У том контексту је и суштинско питање: имамо ли право да, зарад чучања у рововима које су у међувремену сви други напустили, препуштамо функционисање града некомпетентним ликовима, који при томе још имају и прилично, да се еуфемистички изразим, неиздиференциран однос према власништву и поштењу. Дакле, ми нисмо партнер СНС, али више нисмо ни подразумевајући партнер ДС. Наш интерес није да будемо “антипротивни”, већ да остваримо оно због чега смо се и окупили: да људи у Војводини живе боље. И оног момента када неко уради нешто добро за Војводину, звао се он Александар Вучић или Бојан Пајтић, ЛСВ ће то поздравити, а ако уради нешто лоше, ЛСВ ће то напасти.
Значи ли то да нисте Вучићев „скривени адут”?
– Напади да сам Вучићев “кец из рукава” или некакво његово тајно оружје, савезник из сенке, шта ли... када год му признам да је и нешто добро урадио, последица су чињенице да се у Србији још од увођења вишестраначја инсистира на томе да могу бити само две стране – “ми” и “они други”. Зато, када се било ко усуди да само каже да је неко с те “друге стране”, у овом случају Вучић, учинио и нешто добро, да је одржао реч, истог момента се тај неко стигматизује. Јер интерес београдског лобија је да се задржи та оштра поларизација, и да нико нема право на треће мишљење. Другим речима, не напада се Лига због својих ставова, већ зато што спада у независно мислећу организацију. Која ће, упркос свему, таква и остати. Нисмо ми ничији привезак, већ представници грађана Војводине који су за нас гласали и само ћемо њима полагати рачуне.
Мирослав Стајић
Идем у Сребреницу, требало би и Тома
Треба ли премијер Вучић да иде у Сребреницу?
– Најпре, за мене нема спора да је у Сребреници почињен геноцид. Такође, мислим да би у Сребреницу требало да оде Томислав Николић као директно изабрани председник Србије. Нажалост, од њега се то не може очекивати, не само зато што се никада није одрекао својих шешељевско-четничких титула, него и зато што њега на тој функцији не занима ништа друго осим да удовољава хировима Руске Федерације и жене му Драгице. Када је, пак, у питању премијер Вучић, одговор није лако дати. Јер није само питање “да ли”, него и “како” и “под којим околностима”... Уверен сам у то да Вучић има искрену намеру да побољша односе са државама у региону. Међутим, чињеница је и да дуги низ година у потпуно ирационалном правцу креирано јавно мнење прави велики проблем. Једноставно, производња колективног лудила деведесетих, а потом периоди патри(ј)отизма и кокетирања са шовинистичким идејама, све до проглашавање Народне скупштине “сигурном кућом” за Ратка Младића, има своју цену.И зато се премијер Вучић суочава са проблемом како да из свега тога исплива. Стога ће урадити оно што у том тренутку буде могао да уради. А да ли ће то бити одлазак у Сребреницу – не знам. Знам да ћу ја бити тамо 11. јула.
А шта да је СФРЈ подигла ограду 1956?
Да ли су различити ставови вас и Иштвана Пастора о подизању ограде са мађарске стране границе поново заљуљали односе ЛСВ и СВМ а самим тим и покрајинску коалицију?
– Господин Пастор има своје мишљење о том питању, ја своје, а што се та мишљења разликују - то није разлог за сукоб. Јер овде није реч о нашим узајамним поступцима него о тумачењу поступка неког трећег. У сваком случају, мој је став да је подизати било какве зидове непримерено XXI веку. Разумем све проблеме Републике Мађарске, јер није лако суочити се са десетинам хиљада избеглица, али не могу да разумем да немају, уза све подршку моћне ЕУ, паметнији начин за решавање проблема избеглица од подизања четири метра високе ограде. Јер не беже ти људи зато што немају да купе трећа кола, већ да их неко не би заклао на спавању. Да и не говорим о томе што овај мађарски зид према Војводини и Србији оставља посебно горак укус у устима, јер треба ли подсећати Будимпешту на то шта би било да је сличну ограду СФРЈ подигла 1956, када су пред руским тенковима у Војводину бежали силни грађани Мађарске. Ипак, као што сам раније већ рекао, ако ће та ограда зауставити и мађарске екстремистичке организације, попут Јобика и “64 жупаније”, у њиховим територијално-политичким претензијама на “јужне земље”, онда она не мора имати само лошу конотацију.
