нити премијерку, насупрот Хрватској, где су се оне опробале на обе највише државне функције. Ситуација је сасвим другачија када је о републичком парламенту реч па је на челу те институције по трећи пут жена, након што је Маја Гојковић изабрана за прву међу једнакима. У Скупштини Србије посланице „штите“ законске квоте па је, самим тим, на изборној листи свако треће место „резервисано“ за жене. У одборима парламента, где таквих квота нема, од 20 одборских челника, осам су припаднице „слабијег пола“, док је од шест потпредседника Скупштине, само једна жена. Када је о Влади Србије реч, од четири потпредседничке фотеље, две су припале женама – Зорани Михајловић и Кори Удовички – а од 14 министарских, само две – Јадранки Јоксимовић, министарки без портфеља задуженој за европске интеграције, и Снежани Богосављевић Бошковић, која води ресор пољопривреде и заштите животне средине.
О томе да ли је позиција коју су жене заузеле на домаћој политичкој сцени равноправна с оном коју имају мушкарци-политичари за „Дневник“ говоре председница ИО СПС-а и шефице српске делегације у Парламентарној скупштини ОЕБС-а Дијана Вукомановић, председница Одбора за иностране послове и шефица наше делегације у ПС СЕ Александра Ђуровић (СНС), потпредседница НС-а и народна посланица Дубравка Филиповски, посланица у клубу ДС-а, нестраначка личност и борац за људска права Аида Ћоровић и председница Скупштине града Новог Сада Јелена Црногорац (ЈС).
– Полазим од следеће чињенице – ако постоји мушка и женска страна живота, онда би требало да постоји и мушка и женска страна политике – каже Дијана Вукомановић. – Али, истина је да је у Србији још увек бавити се политиком мушко занимање, мада су жене већинско становништво. Ако се упореди број жена на највишим државним, политичким, партијским, друштвеним функцијама, ту још увек доминирају мушкарци, али жене се боре за свој положај и све више њих жели да уђе активно у политику и да се бави неким јавним занимањима. Међутим, то се у мушком свету политике у Србији још увек подразумева као мушка привилегија. Сматра се да је добро што су жене у много мањем обиму умешане у разне корупционашке афере, али оне још увек нису навикле да иду у главну политичку институцију Србије, а то је још увек кафана и ресторан. Јер, кључно у политици јесте умрежавање и комуницирање. Многи договори се не одвијају само у политичким институцијама него и у неком међусобном дружењу, ван институција. Али то су правила која важе и другде у свету, не само у Србији.
– Женама у политици замерам да немају развијен такмичарски дух. Тек када схвате да је то не само озбиљан посао него да затева да се мало покажу и „мишићи“ и неки „грубљи“ начин борбе за било коју друштвену позицију, жене ће бити видљивије у политици. У странци сам на оперативној функцији, а ту важи кључно правило да се то не обавља преко мобилног телефона,нити из кабинета него се иде на терен. Важан је контакт с људима и познавање Србије. Ту су мушкарци опет у предности, али и ми жене се трудимо, јер жене морају да се навикну на то да је политика посао 24 сата, да си увек доступан и спреман да идеш међу народ, не само међу чланство и симпатизере – каже Дијана Вукомановић.
– Бити политичарка нигде није тако једноставно зато што је политика таква професија у којој немате ни радно време, нити унапред дефинисане обавезе да бисте испланирали време с породицом – каже Александра Ђуровић. – Ми које смо добиле и некакву привилегију у парламенту да радимо и да се боримо за женска права, не треба никада да заборавимо на све те жене које су угрожене и које трпе насиље у породици, али се труде да се изборе и за нека друга права – на здравствену заштиту, образовање и једнако плаћен посао.
Моје искуство из боравка у иностранству је да, када је о положају мушкараца и жена у реч, то слична прича. Када сам, рецимо, први пут кренула у у Стразбур да представљам Србију, имала сам мало другачију слику, мислећи да ми у Србији тек треба да се изборимо за права жена која постоје на Западу. Међутим, схватила сам да то није решено ни у другим земљама, у којима ми у Србији мислимо да жене имају много више права и да су укључене у политичко одлучивање. То није та ситуација у њиховим земљама. Била сам изненађена када сам видела да у француском парламенту има испод 20 процената жена, а ми смо се изборили за трећину. Видимо да и неке развијене европске земље нису успеле да реше тај проблем да оба пола имају једнаке могућности. То је нешто на чему треба да инсистирамо и овде и у иностранству. Али је за мене посебно занимљиво да се све чешће намешта ситуација да ми из Србије долазимо у иностранство и причамо о томе да смо добар пример како смо се ми у нашем парламенту лепо организовале преко Женске парламентарне мреже. Значи, ситуација у Србији није тако лоша како се често овде има утисак – истиче Александра Ђуровић. – Заиста сматрам да у Србији пол није препрека да нека жена дође у позицију да постане председница државе или премијерка. Суштина је у томе да треба да имамо довољно квалитетног кандидата, да се због тога сви одлуче да гласају за неку женску особу, а не да то буде одлука да се опредељујемо према полу.
По мишљењу Дубравке Филиповски, ангажман жене на политичкој сцени значи много одрицања и много жеље да радите, да се борите и да мењате Србију.
– Уједно, то значи да сте увек у некаквом фокусу, више од колега политичара – каже Дубравка Филиповски. – Али, то је у сваком случају изазов којем ја нисам могла да одолим јер сматрам да је то моја одговорност и према себи, и према својим ћеркама, и према женама, којих у Србији има 51 одсто, а које очекују да буду равноправне у овом друштву.
Ми смо земља која је у области родне равноправности напредовала увођењем квота преко Закона о избору народних посланика, где оне чине трећину законодавне власти и у скупштинама локалних самоуправа. Али још увек тамо где су функције и моћ, где су новац, финансије, спољни послови – све су то места која су углавном резервисана за мушкарце. С обзиром на то да смо ми већинско становништво у Србији, у извршној власти нам треба 30 до 50 одсто жена, очекујем да законом о родној равноправности учинимо још један корак који нам је потребан да равноправравност и демократија у Србији буду заједничке. Има разлике у третману јавности према политичарима и политичаркама. Ви као политичарка морате да сте увек приремљенији ако имате излагање у парламенту јер треба да скренете пажњу с физичког изгледа на оно што говорите. Ми смо друштво које још увек има много предрасуда и стереотипа када су у питању жене. Али ситуција се ипак мења, што се види из чињенице да има много жена у Војсци – у мировним мисијама и оружаним снагама. Но, потребано нам је више председница општина, директорки, али то се не може десити преко ноћи. Јер, и ЕУ је земљама чланицама дала простор до 2020. да морају у менаyерском тиму великих компанија да имају 40 одсто жена. Мислим да ту препоруку треба да следимо и ми као земља кандидат – истиче Дубравка Филиповски.
– Можда само наизглед делује да је женама лакше у политици јер последњих година на сцени имамо неке видљиве, изузетне жене – каже Аида Ћоровић. – Из тога може следити утисак да су жене направиле продор, захваљујући квотама које смо имали у парламенту и странкама. Јесте да у Скупштини има више жена, али још увек смо далеко од ситуације која би била задовољавајућа. Без обзира на то колико су жене видљиве данас у политици, оне треба да се труде и дају много више од себе него кад је о мушкарцима реч. Важно ми је да кажем да је са женама дошао један нови дах, нови приступ у политици јер оне нису толико свадљиве, нити се препуцавају само због тога што то политичка арена захтева. Жене доносе много помирљивији тон. Могу то да кажем из угла чланице Женске парламентарне мреже, да без обзира на идеолошке ставове и припадност различитим странкама, када су важне ствари и добробит жена у питању, ми се без икаквих проблема разумемо и договоримо.
– Али свакако, још увек је тешко бити жена у политици, посебно на локалу, у мањим, традиционалнијим срединама. Могу да кажем за мој Нови Пазар да практично ни на једном важном месту нема жена, ни у Градском већу, ни на челу Скупштине, градоначелник и његови саветници су све мушкарци, а тело за родну равноправност готово да уопште не функционише – каже Аида Ћоровић. – Као неко ко је био изложен јавним нападима, могу да приметим да су претње и увреде нешто што обележава нашу политичку сцену. Мушкарац ће један другоме рећи да је лопов, да је овакав или онакав, али када нападају жену, онда су то увек квалификације које се тичу њене личности и уз покушај омаловажавања на рачун тога да ли је испунила своју улогу домаћице и мајке. Ти „обрачуни“ су увек много гори и бруталнији и лични када је жена у питању, него када се мушкарци између себе вређају и „чашћавају“.
Јелена Црногорац истиче за наш лист да је чињеница да су се жене заиста последњих година укључиле, како у политику, тако и у све остале сфере живота.
– Немамо више тај табу да се жене нечим не могу бавити: како имамо жене које возе аутобусе, тако имамо жене пилоте, тако је и све више жена у политици – каже Јелена Црногорац. – Да ли може да их буде више – сигурно да може и требало би да их буде. Још увек се примећује нека потчињеност жена, да нису довољно способне да управљају и руководе, да ли су то јавна предузећа, да ли су то велике комапније, али има жена које су веома успешне у свом послу.
– Из мог угла, јесте тешко бити равноправан међу мушком популацијом, колико год да се они труде да буду yентлмени, тај ривалитет се осети. Тешко је бити и мајка и успешна у свом послу па чиме год да се жена бави. Колико год се трудили да се те родитељске обавезе изједначе, како отац, тако и мајка, међутим, увек је мајка – мајка. Ја увек кажем да отац нешто може, а не мора, а мајка мора. Ја сам тако пре поноћи завршила седницу Скупштине града, а моје дете се пробудило јутрос у пет, заплакало, тражило маму и ја сам морала да будем за њега расположена, насмејана и спремна на игру. Јутрос сам, ево, на ногама, одговарам свим својим обавезама. Тако кажем да смо ми жене луде што смо се избориле за еманципацију и неку равноправност где уопште нисмо равноправне. И даље волим да ми мушкарац понесе кофер или отвори врата или придржи капут, и уопште не желим да будем равноправна у свему с мушкарцима. Драго ми је да су се жене избориле за већу равноправност и сваким даном све више напредујемо. Ја сам била једина одборница Јединствене Србије у Скупштини града и остала сам одборница, нисам поднела оставку да би на моје место дошао други с листе, мушкарац. Мене је моја странка подржала, како тада, тако и сада, да будем на позицији председнице Скупштине града, и волела бих да се и остале странке угледају и пруже већу шансу и могућност својим колегиницама. Верујем да ми је теже да будем председница него председник Скупштине града. Јер увек вас дочекају онако на нож – жена. Новосадска јавност је сведок кроз какву сам медијску тортуру прошла када сам именована, када сам, срећом, и постала мајка све у недељу дана. Стално имате неку потребу да се докажете да ви то можете, и да сте способни да се равноправно носите и да водите градски парламент као да је у питању мушкарац – наводи Јелена Црногорац.
Светлана Станковић
Светозар Крстић
Европа и ми
– Ако погледате српски парламент, код нас је 34 одсто жена, захваљујући женским квотама, а просек у европским парламентима је око 26 одсто. Кључне позиције у парламенту и странкама и тамо више заузимају мушкарци, пошто доста земаља ни нема женске квоте. Но, мислим да је традиција Европе добра јер су навикли у ранијим вековима да жене буду краљице и владарке. Што се Србије тиче, мислим да су жене-политичарке спремне да буду председнице државе и Владе и да воде ресоре силе као што су Министарство одбране и Министарство полиције. Али, бирачи у Србији још увек нису спремни на то да виде жене на тој позицији, а демократија је ствар броја гласова на изборима. Мислим да би у случају да жена буде кандидат за председника државе, опет победио мушкарац. На крају крајева, то се десило у Америци, када је Барак Обама победио Хилари Клинтон, али видећемо шта ће се код њих десити на новим изборима – сматра Дијана Вукомановић.
