него о америчком фудбалу, који ће све до фебруара и чувеног “Супербол” финала заузимати добар део програмске шеме канала “Спорт клуб”.
Иако се због временске разлике код нас преноси увек ноћу, амерички фудбал није преко ноћи задобио тако велики простор. Од скромних почетака на “Трећем каналу” пре десетак и више година, сада је догурао да четвртком и понедељком имамо по једну, док недељом читаво туце утакмица у директном преносу, са “безброј” реприза до наредног кола.
Ко је недавно гледао дочек Бекама у Европи, а не, није реч о Дејвиду Бекаму, него Оделу Бекаму Yуниору из Њујорк Yајантса, могао је да види да није само Србија место где цвета љубав према овом спорту. Енглеска, Немачка, Француска, биле су само неке од станица промоције америчког НФЛ-а (Натионал Фоотбалл Леагуе), који још од деведесетих гради позиције у Европи. Сада, само у Србији, има прегршт тимова активних у домаћој, Српској асоцијацији америчког фудбала, укљученој и у поједине међународне токове.
Амерички фудбал мора да се цени као екстремно узбудљив спорт. Четири покушаја да се лопта пренесе или дода десет јарди унапред, ка линији гола (тачдаун зона), унутар које стоје и “врата”, за опцију шута, основни су захтев игре која је настала спајањем и модификовањем рагбија и фудбала (сокера). Играју је две поставе од једанаест играча, нападачка и одбрамбена, са додатком формације специјалног тима који враћа почетне или ударце (пантове) из игре. Правила јесу компликована, као и цели историјат и начин функционисања лиге уједињених конференција, али ко је једном видео ниво залагања и жестине с којом се игра амерички фудбал, лепоту тактичке и застрашујући аспект физичке изведбе, сигурно је пожелео да научи више о овом спорту. А то, у недостатку помоћи пријатеља који је неко време провео у Америци, врло је лако, јер коментатори “Спорт клуба” раде одличан посао и, потез по потез, гледаоце полако уводе у све “тајне”, данас доступне и на сваком интернет претраживачу.
У четвртак су Њу Ингланд Пејтриотс, најпрепознатљивији тим новог миленијума, надиграли Хјустон Тексансе који су поразом после две победе на почетку сезоне мало скренули са доброг пута да се прославе у години када се велико “Супербол” финале игра на њиховом стадиону. Узбуђење је било велико, јер су можда и први пут у својој историји Тексанси били фаворити у гостима против Пејтриотса, хендикепираних неиграњем свог првог и већ дуго најбољег квотербека лиге, Тома Брејдија. Зато је пођеднако легендарни тренер Бил Беличек показао зашто је и поред конституције тима са великом важношћу позиције број један (квотербек отпочиње сваки напад), фудбал ипак колективна игра. Ова епизода илуструје и оно што је заштитни знак НФЛ-а - свако заиста може да победи сваког, и до последње секунде не одустаје од тога. Због слојевито издиференцираног система поседа лопте и начина освајања бодова, није фраза рећи да су у америчком фудбалу могуће и најневероватније ствари. Сваки гледалац ће ово брзо увидети када закуња изнурен сталним прекидима игре или када оде у тоалет док се “не дешава баш ништа”.
Почетак сезоне, осим стандардног лицитирања и статистичког надгорњавања ко ће ући у плејоф, ко је најбољи “руки”, ко је одушевио, а ко разочарао, обележио је и један ванредан догађај. Квотербек Сан Франциско Фортинајнерса Колин Каперник, још у предсезони одбијао је да стоји за време интонирања националне химне. Револтиран полицијском бруталношћу у актуелним случајевима убистава Афроамериканаца, он је на тај начин исказао свој протест и покренуо лавину у којој је најпомпезнији био коментар Доналда Трампа да би могао да потражи другу земљу. НФЛ је изразито комерцијално оријентисан, “тешка индустрија”, а ту, по дефиницији, нема места високој политици. Зато је за “земљу храбрих и кућу слободних” Каперников протест био изузетно важан догађај. Придруживањем све више играча његовом протесту током интонирања химне, играчи су поручили да нису само робови и роботи, шрафови добро подмазане машинерије, него и права људска бића од крви, меса и боје коже.
Игор Бурић
